Прочитај ми чланак
СВИРАЈ СВИРЧЕ
Ћурликалице, дипле, гусле, тамбуре, рогови, гајде, зурле, тарабуке, гочови, таламбаси су стари српски музички инструменти.
Распрострањености појединих инструмената указују да су у свим културним зонама, ипак, најзначајније и најприсутније разне пастирске свирале које су пратиле песму и игру. Разликује се педесетак назива и облика: фрула (преузето од румунске речи „флеур“), свираљка, свиралче, свиравка, цевара, цовара, дудук, дудуче, ћурлик, ћурликалица… Израђивали су их најчешће пастири од правих, бочних грана одређеног пречника, никад од стабла или пањева. Да су волели свирале, да су им биле важне, доказ су шаре разних мотива, резбарених или паљених усијаном жицом, и све су биле веселе и разигране. Изложене фотографије су доказ да су овце и јагањци били први и главни слушаоци музике пастирских свирала.
Да ли знате шта је потребно да би се направила свирала? По рецепту Добривоја Пауновића из села Пецка, неопходно је набавити „једну грану у јесен исечену да би се током зиме добро осушила, и један оштар нож за скидање коре“. Затим, за прављење лепка потребно је „једно беланце, три до четири чења утуцаног белог лука, и смола величине јајета са шљивиног дрвета“. Кад се припреми наведени материјал, приступа се изради свирале овако: „С гране најпре скинути кору, па нож поставити у срце гране и јаким ударцем чекића располутити је на две једнаке полутке. Полутке прелити млеком, да би боље налегале једна на другу, и чврсто их увезати упреденом вуном да се не извију. Оставити их да се суше до пролећа. Полутке пажљиво лепити дуж расекотине мешавином беланцета, белог лука и смоле. Свиралу више пута премазати уљем и сирћетом да се дрво при свирању не би натапало пљувачком. Стављањем свирале у печење, најчешће у овчетину, свирала се натапа масноћом и тако импрегнира. Овако израђене свирале нису за продају. Оне слабијег звука дају се деци, а оне најбоље се задрже за себе. Свирале се остављају у аманет, прелазе са оца на сина.“
И реч гајде, као и реч фрула, страног је порекла: потиче од арапског „гаида“, „каида“, што значи мелодија. Мирослав Митровић каже да су „гајде соло инструмент. Тешко је усагласити двоје гајди па се врло ретко удружују. Ако се и удруже, онда само тако што мелодију изводе унисоно.“ На изложби су показане обе врсте гајди с нашег простора: источносрпске, где се из уста преко дуваљке ваздух удувава у мешину, и банатске, где се ваздух утискује преко меха који се држи испод лакта.
ТАМБУРАЛО МОМЧЕ: И гусле и тамбуре су жичани инструменти, с тим што прве служе за праћење епских песама, а друге, назване још и лирица, кемане, ћемане — за разоноду. Гусле су најпоштованији и најпопуларнији народни инструмент српске традиције. Оне не служе да би се на њима свирало, нити се на њима свира да би се играло — најважнији је еп који гуслар казује. Као и пастири свирале, и гусле најчешће израђују сами гуслари и то од једног комада дрвета, обично сувог, сабијеног јавора или ораха, а ређе од храста и других врста дрвета, али и од тикава. Уобичајени рецепт за њихову израду гласи: „Најбоље гусле су израђене од четвртине дебла јавора, нарочито пуног, који је растао на сунчаној страни. Преко издубљене карлице затеже се овчја, јагњећа, јарећа или зечја кожа. Струне на гуслама затегнуте су од главе до дугмета, преко кобилице, и састоје се од шездесет коњских длака из репа или гриве најчешће белог коња, по могућству пастува, повезаних јаким концем. Гудало је често од тврђег дрвета са струнама од приближно четрдесетак коњских длака, лучног изгледа.“ Митровић напомиње да ако гусле имају две струне, на њима се прате само лирске песме, и то често шаљивог садржаја, а уз њихову пратњу се каткад и игра.
Тамбура је на Балкан дошла из Турске у XIV веку, прво се одомаћила код муслиманског живља у Македонији, Косову и Босни, а у XVIII веку су је Шокци и Буњевци пренели у Војводину и Славонију. Ту тамбура губи изворни источњачки трбушасти облик и постаје сличнија гитари. Панонска тамбурица је, међутим, „аутохтони производ ових простора који је прошао кроз низ промена облика, звука и штима до садашњег изгледа“, објашњава Митровић.
Удараљке су биле пратња или допуна другим инструментима, па је гоч пратио зурле или свирале, а тарабуке — тамбуре, мада су даире често саме истицале путеност неке муслиманске песме, а гоч мушкост кола којим је причано о јунаштву. „Гајде, добоши, рогови, звона, звечке и бубњеви коришћени су и у магијске сврхе још у паганско време. Веровало се да растерују духове, зле чини и свакојаке зле силе. Према веровањима, демони, анђаме, караконџуле и остале але и бауци престрављени од звукова ових инструмената, бежали су с места на којима се чула таква музика, шкрипа, бука, јаукање, лупање, завијање.” —
(www.riznicasrpska.net)
