Прочитај ми чланак
Дугачки редови испред Југословенског драмског позоришта уверили су нас да је публика жељна културних садржаја, отклона од најезде естрадног таласа, али да култура грађанима није лако доступна због високих цена улазница.
У километарском реду стајали су не само Београђани него и људи из других градова. Ред се простирао целом дужином здања те позоришне куће, али и поред Студентског културног центра, па низ Ресавску улицу. Све се то дешавало јер ЈДП продаје улазнице за фебруарски репертоар по ценама од 100 динара на сцени „Бојан Ступица”, односно, 200 динара на сцени „Љуба Тадић”.
Цене улазница за представе у београдским позориштима крећу се иначе од 500 до 1.500 динара.
Непосредно после отварања благајне, распродате су, сазнајемо, карте за „Хадерсфилд”, „Швабицу”, „Сумњиво лице”…
– Ово су редови за Шекспира, Достојевског, Андрића, Црњанског. До овога смо дошли захваљујући сарадњи са заједничким спонзором Рајфајзен банком, а на основу наше акције од пре две године „Попуст на уметност” када смо снизили карте за 50 одсто. Хтели смо да понудимо нашим суграђанима да у јануару и фебруару виде наше представе по повољним ценама. Наставићемо са разноразним акцијама током целе године, односно, попустима за групе људи, пензионере… Оно што је, такође, важно јесте да позориште мора да има средства за нове представе како би ова публика могла да гледа нове представе, јер репертоар мора да се обнавља – каже Тамара Вучковић, директорка ЈДП-а, изражавајући жаљење што нису у могућности из техничких разлога да отворе и друга продајна места.
Људи жељни позоришта почели су да се окупљају испред ЈДП-а већ око осам сати, иако се благајна отварала тек два сада касније. Популарни благајник Сале имао је само једну помоћницу, а у билетарницу током продаје карата није смео да уђе нико од запослених из куће, не изузимајући чак ни директорку. Ипак, оно што је, такође, примећено, у дугој колони није био ниједан политичар. Међутим, били су представници многих домаћих и иностраних медија који су у својим земљама желели да известе о овом српском феномену.
Студенткиња Ивана Стећковић дошла је, каже, испред позоришта нешто пре девет сати, а желела је да купи карте за „Змајеубице”, „Дневник о Чарнојевићу”, „Уносно место” јер себи тако често не може да приушти сценски ужитак.
– Дошла сам да купим карте за „Отело”, „Сумњиво лице”. Оваква акција је права ствар за нас пензионере, јер су, иначе, карте доста скупе. Ово је похвално, с тим што нисмо рачунали на оволико стајање у редовима. Мора да се нађе модус да би се приближила позоришта ширим масама, да су карте повољније јер нисам заинтересована за другачији вид забаве. Ово за мене није протест него жеља, насушна потреба да идем на оваква културна догађања – каже Јадранка Маринковић, пензионерка.
Тик поред ње затичемо Жарка Младеновића, студента археологије, који у реду за карте чека већ три сата, а све у жељи да види „Млетачког трговца”, „Отела”, „Дневник о Чарнојевићу”, „Сумњиво лице”, „Госпођицу”… Значи нам, каже, јер људи су жељни позоришта и да се види да постоји други вид забаве осим ријалити програма и интернета.
– Ја сам друга смена. Супруга је била од девет до 12 сати, нажалост, ради само једна благајна. Сада испада да ћемо моћи да гледамо само поједине представе јер су већ неке распродате, између осталог „Сумњиво лице” – каже Милорад Станивуковић, професор историје и географије. Ту је и дипломирани економиста Владимир Ђокић, који, такође, на смену са својом девојком чека испред ЈДП-а.
Некако у исто време у глумачком салону ЈДП-а спонтано се окупио велики број глумаца. И они су својим присуством желели да покажу колико им значи сусрет са публиком. И поред тога што је до касних сати прослављао награду из Фондације ЈДП-а „Бранка и Млађа Веселиновић” међу присутнима затичемо Војина Ћетковића, али и Љубомира Бандовића, Воју Брајовића, Небојшу Глоговца и друге.
– Мислим да је ово врста протеста ових људи. Они овако изражавају жељу, борбу против шунда, кича, лажних вредности. Па и деведесетих су позоришта била препуна, сви су долазили свесни да их ту нико неће обмањивати, лагати, а ипак ће бити продуховљени. Уметност за то служи. Јесте ли видели тај лепи народ који тамо стоји. То је феномен – каже Војислав Брајовић.
И редитељ Горчин Стојановић потврдио је да је ово најбољи доказ да Београд има публику за високу уметност, али која нема новца да то себи приушти.
– Диван призор! Узбудљиво, занимљиво. Феномен. То је опет неки фини свет, људи који су ту због позоришта. Да Срби чекају у реду за Шекспира, Достојевског, Шајтинца, Андрића, то је заиста лепа слика. Наравно, ми на сцени играмо исто и када су карте по 100 динара или много скупље. Види се да је љубав обострана, али и да су људи жељни, да воле позориште, само мало их кочи економија, плате, цене. Можда би било добро направити срећни месец, па да свако позориште једном годишње има такав месец да људи могу да нахране душу за мало новца – каже Небојша Глоговац.
Захваљујући овој акцији Југословенско драмско позориште је у јануару за неколико дана продало више од 13.000 карата.
(Политика)
