Никада посећенији као ове године, протеклог викенда су одржани 22. Дани Зорана Радмиловића у његовом родном Зајечару, а „Радовану Трећем“ у походе дошло је оно најбрилијантније што српска позоришна сцена има. Карте за представе одигране у пет дана, продате су неколико недеља унапред, па су организатори испред позоришта поставили видео-бим, да би што већи број Зајечараца могао да их погледа.

Никоме није било хладно у зајечарској ноћи. Натискани пред видео-бимом неколико стотина грађана гледало „Свети Георгије убија аждаху“, београдског Атељеа 212, комад Душана Ковачевића, која је по мишљењу публике проглашена најбољом. Управо та представа донела је „Зоранов брк“ Ненаду Јездићу за бравурозно тумачење улоге поручника Тасића. Вансеријски, Јездић је једини српски глумац који је има чак три Зоранова брка и повељу.

За „Вести“ каже да су Дани су ове године другачији због чињенице да се на пут од центра града ка позоришту преселио Зованов споменик у костиму Радована:

– Он намеће питање да ли је Зоран – Радован или је Радован – Зоран. Оплеменио је потез ка позоришту. Зорана познавао нисам, али име обавезује, а човек који је носио то име је, по мом тумачењу позоришта, највећи међу навјећима. И једна од највећих мера позоришног дара и позоришне маште и слободе у позоришту. И мера позоришне демистификације, у којем и ја покушавам да се крећем ко глумац, тако да се појављује и мера личног афинитета према Зорановој глуми, Зорановом имену Зорановом дару. Иако га нисам познавао као човека, по слободи својој, имам осећање блискости са његовом врлином – каже Јездић.

Јездић је и на Стеријином позорју свој дар овенчао Радмиловићевим именом.

– То су ми најдраже награде због личног доживљаја имена и човека, посебо ми је драго кад се заоденем његовим именом. Наравно увек корсистим прилику тог пригодом, када ме Бог удостоји Зорановог имена, да присутне позовем да и своје емоције и свој доживљај Зорана Радмиловића артикулишу у лепе и биране речи молитве за његову душу. Зато што је то нама, који још увек гостујемо овде, једини стварни и живи вид комуникације са оним што је живо, а Зораново је – а то је његова душа. У томе проналазим и смисао окупљања и сабирања у име Зораново и у славу Зоранову. И посебно ми је драго што сам све те награде добио ја који сам из Зорановог Атељеа.

Медији могу да помогну

Ана Радмиловић сматра да су медији и те како важни за помоћ Фонду Зорана Радмиловића, али и како је сам град Зајчар инспиративан и како би неки од програма могли да буду намењени новинарима.
– Надам се да ми новинари можемо да нађемо место у овим пределима. Како међу спонзорима фестивала имамо и неке београдске дневне листове као и зајечарску телевизију Бест – што да не? На крају, Тимочка крајина је ризница места која су душу дала за репортаже, од суморног рударског Бора до нестравних Хомоља, преко Ромулијане… А и Зајечар је сјајан град за провод, има лепе хотелчиће – таман онакве какве волимо ми што идемо на терен. Истина, нема рата али смислићемо нешто. Има ловишта. Ево, рецимо ја нисам никада извештавала о лову.

Новина за фестивал је да се ове године први пут појавила и ћерка Зорана Радмиловића – Ана, која је том приликом представила књигу – бестселер посвећен њеним сећањима на кратак живот уз вероватно највећег српског глумца. Књига „Кад је свет имао бркове“ изашла је 2011. године, а после много промоција по Србији и Републици Српској, две године је путовала до Зајечара.

– Књига је заиста обишла, не зна им се број, много градова и села током ове две године. У Зајечар нас (ни књигу ни мене) нису звали до сад. Ако је питање – због чега? Одговор – не знам. Сада су ме звали на позив Саше Мирковића, новог председника Скупштине општине, који је већ почео са добрим иновацијама у Зајечару и радо сам се одазвала, не само ја него и нека већа имена која су се такође, по први пут појавила на фестивалу, објашњава Ана Радмиловић.

Она је први пут и ангажована као сарадник у области културе у Зајечару.

– Јесте, сарадник рогобатног назива. Шалим се, договор је такав да може да подразумева свашта, и то је први пут да са великим задовољством учествујем у таквим стварима. Мирковић је човек с којим је договор брз и лак и који је отворен за нове идеје. Намеравамо да заживи Фонд Зоран Радмиловић, који постоји више од деценије у Зајечару, а не ради практично ништа, сем организације Фестивала и штампања билтена. То је фонд који носи лепо име, верујем да би многи волели да сарађују са нама и дају свој допринос. Идеја је да он ради током целе године и да финансира промоције и представе на један нов начин који сада постаје све популарнији.

О иновацијама у Фондацији Зоран Радмиловић, Ненад Јездић каже да је „потребно да будемо добри крвонаследници те приче, да имамо шта да раздужимо“.

– Добро је вратити аманет испунити дугове својих глумачких предака.Радо ћу помоћи Фонду уколико све буде тако како сам разумео, биће ми част да учествујем у томе, закључује Јездић.

Глумац Милан Цаци Михајловић, сматра да је Зајечар крајем овог октобра и почетком новембра поново био епицентар културних догађања.

– У походе великом глумцу дошло је око стотину уметника, сала позоришта била је мала да прими све оне који су желели да виде шта се то дешава у театру широм Србије па и ван ње. Било је и пратећих програма, изложби, промоција књига, алманаха, публика је и испред позоришта могла да прати шта се дешава у Сали. Укратко речено, све ово што се десило у Зајечару ове године обећава да ће следећи Дани Зорана Радмиловића бизти још успешнији. Иницијатива да Фондација Зоран Радмиловић ради целе године, а не само недељу дана годишње, јесте нешто што ће сигурно на велико одобравање многобројних Зајечараца који користе сваку прилику да истакну потребу за културним садржајима којима се Зајечар до сада није могао да похвали. У томе, сигуран сам, имају пуну подршку свих нас којима је – захваљујући Зорану Радмиловићу – Зајечар постао омиљен град за који смо спремни да учинимо све што је у нашој моћи и дана достојан начин сачувамо успомену на незаборавног и непоновљивог колегу – закључује Михајловић.

Комеморација културе

Зоранова ћерка Ана Радмиловић, слично како је њен отац некада заговарао приближавање културе публици, сматра да је време да се култура врати међу људе – да се „пресели из институција у клубове, да људи, публика, могу да учествују у програму у једној неформалној атмосфери и да те вечери, попут чувених ‘књижевних вечери’ по библиотекама и сличним просторима које људи увелико зову ‘комеморативним’ због уштогљености и једне неудобности“.

– Већ је увелико доказано да култура, а имамо и искуство Српске драме на Косову, много боље живи на местима која су измештена из институција. То наравно не значи да све може тако, нити да позоришта и библиотеке не треба да постоје. Далеко од тога. Постоје представе и постоји позориште и постојаће док је света и века оне које се једноставно не могу играти „по пољанама“, да позајмим косовски термин. Али треба имати у виду и време које живимо, где је човек жељан опуштања расположенији да новац потроши у неком клубу, да прича, да запали цигарету, да добацује ако треба и да пита, до недавно недодирљивог, писца шта му падне на памет. На крају, то јест на почетку, то је била давна Зоранова идеја, када је 70-тих година прошлог века „викао“ на колеге уметнике да културу треба довести људима на врата. У преводу на она места где људи највише воле да седе. Односно, приближити је онима који се (често с правом) када чују реч „култура“ хватају за пиштољ. И не чудити се зашто људи више воле концерт у загушљивом клубу од тих „комеморативних књижевних вечери“. Ето, мислим да би то требало да ради нешто што носи презиме Радмиловић, а када већ постоји тај фонд зашто не бисмо пробали да и он буде ивонативан онако како је то био и власник презимена. Сада преговарамо са сопонзорима фестивала Зоран Радмиловић и та ће се сарадња верујем брзо проширити и на друге, нове и другачије манифестације у Зајечару.

 

(Вести)

Oznake: Zaječar, Zoran Radmilović, pozorišni festival