Прочитај ми чланак
Шта нам доноси 21 век када су поезија и уметност у питању? Завладало је доба објашњавања, може се рећи лудило разноликих тумачења. Уметност сама по себи изгледа недовољна. Паметовања, интерпретације су готово постале продужетак песме и уметности. Зашто је то тако ?
Писати о поезији, о уметности, тумачити је , потребно је, али гомиле бескорисних критика се пишу о још бескориснијој и безвредној „ уметности „.Разлози за то су многоструки. Један од њих лежи и у непознавању Естетике и Филозофије која нам веома јасно објашњава саму суштину уметности.
Безброј награда из визуре самог филозофског и естетичког становишта делују као дилетантизам и примитивизам на делу.
Испада по текућем стању да је најбољи песник онај који има највише награда и о коме је написано највише текстова. Каква глупост.Занемарује се и то да су оригинални уметници и аутори малобројни.
Права уметност мора да нам се наметне без икаквог тумачења..Песма или слика. Када извршимо рецепцију песме или слике ( под условом да имамо неку уметничку димензију ) без икакве инерпретације, тек онда можемо да посегнемо за неким тумачењем које нам може дати неки оквир за смештање тог дела у токове историје уметности и појашњавање само неких аспеката самог дела.
Постмодерна нас је угушила бескрајним и бескрвним рециклирањем свега и свачега. Песници се утркују да буду учени, да се у песми види знање. Али песма и уметност колико год имали тајновиту и симболичку димензију морају бити кристално јасни. У супротном ради се о мањку правог дара и вештине.
Недостатак правог дара скрива се иза постмодернистичких обрада искустава песника претходника. Многи „ песници“, „ звуче „ готово као „ филозофи „. Али не. Ја као дипломирани филозоф у томе видим шупље мудријашење и потпуно непознавање филозофије па и уметности.
Уметност је уметност а филозофија је филозофија, сваки песник који се прави да је филозоф је дилетант који не схвата да је и за филозофију потребан дар и да је и за поезију потребан дар, али не иста врста дара.
После читања песме, гледања слике, најбоље је пронаћи шта је сам уметник рекао о својој уметности, то је најдрагоценије. Наравно да је битна и рецепција дела од стране теоретичара уметности и естетичара ( филозофа уметности ). Они би требало да препознају вредности, даровитост и оно ново што нечија уметност доноси. Прави дар не би смео да остане незапажен.
Проблем су гомиле стереотипних за откривање новог неспособних критичара, који суштински не воле уметност, већ воле своју каријеру и себе као друштвено признате особе и особе од угледа. Неспремни да ризикују и подрже нове тенденције у уметности, они чекају да се неки уметник етаблира па да га кад остари и они уваже и узму у разматрање.
Они увек иду на сигурно и пишу о увелико етаблираним уметницима које наравно сами нису открили . То откривање нових уметника обично је задатак за друге уметнике.Уметници откривају уметнике.
Додељивањем безбројних награда за поезију у Србији се ствара привид обиља поезије и привид да се нешто догађа. Догађа се само доминација у првом реду недаровитих песника који потпомогнути једним делом књижевне критике владају песничком сценом.
На многим кључним местима седе уредници, лоши песници које и не занима права поезија. Али то се мора прекинути јер уметност има своје законитости на које они са мањком уметничког дара ипак не могу утицати.
Даровити се морају наметнути јер је то једини смисао уметности.
(Шибање, Санда Ристић-Стојановић)
