Прочитај ми чланакДрагутин Илић, иако једна од интересантнијих фигура са краја 19. почетка 20. века, како у књижевном тако и у политичком и друштвеном животу Србије, није привлачио пажњу ондашњих књижевних зналаца.
Они који се проучавањем његовог опуса баве данас наводе како је то због негативног предзнака који му је доделио Јован Скерлић, књижевни прегалац који је умногоме задужио српску културу, али у том труду начинио неколико пропуста.
Сетимо се несрећног Диса или пак Исидоре Секулић. Чини се да је тако „прошао” и Драгутин Илић. У сенци своје чувене породице, брата Војислава и оца Јована, Драгутин је скрајнут у запећак, иако се резултати његовог књижевног рада не могу оспорити. Данас га већ читамо са посве другачијим приступом, а захваљујући вредном приређивачком перу Светлане Томић, упознати смо и са једним његовим романом посвећеним краљици Наталији.
. .
Овај роман излазио је у наставцима током неколико месеци 1923. године у Београдском дневнику. Како Светлана Томић пише, у пажљиво припремљеном поговору овој књизи, тада је најављиван као сензација. Још један од разлога због ког би и данашњи читалац посегао за овим делом, пре свега, не би ли открио шта је то за човека с почетка 20. века била сензација. Да ли као и данас важи она „сваког чуда три дана доста“, па се популарност губи чим се појави нова, а о трајању да и не говоримо, или је она пак другачијег типа. Помишљамо да је овога пута сензација била сама краљица Наталија. И више од двадесет година након афера са краљем Миланом са којима је београдска јавност била упозната, те Мајског преврата, народ је био заинтересован за судбину породице Обреновић. Наталија, тада још увек жива, није директно учествовала у државном животу Србије, али је и те како и даље будила пажњу. За Драгутинова политичка опредељења и улогу у животу краљице Наталије знало се, те је стога уредник са разлогом направио рекламу предстојећим бројевима часописа. Човек који је проводио много времена у друштву ове жене, сада пише роман о њој. Само по себи довољно интересантно.
Промишљајући о овом питању, долазимо и до проблема жанровског одређења Илићевог дела. Не би се требало тако лако понети одредницом коју је писац употребио у наслову. У неким својим сегментима, ово дело јесте фиктивно и може се уврстити у романе историјско-политичког типа, док уједно оно представља и биографију и аутобиографију. Илић доноси епизоду из свог и живота краљице Наталије, развијајући оне делове у којима су им се животне стазе непосредно укрштале. Опет, постоји у овом делу и мемоарских, али и драмских елемената, са развијеним дијалозима и напетом радњом, те га је због тога тешко сврстати у аршине само једног књижевног жанра. Ни сам Драгутин Илић није то учинио. Наиме, своје дело није назвао романом О краљици Наталији, већ само романом краљице Наталије. На тај начин је индиректно саопштио читаоцу да се епизода из живота ове владарке може поистветити са каквим романом. Зато би га ван свих књижевно-теорисјких канона најадекватније било одредити као причу из живота краљице Наталије, будући да оно то заиста јесте. Тако се сасвим лепо уклапа са одредницом сензација, која му је пре почетка објављивања додељена.
. .
Сензација би могло бити и због односа који је Драгутин Илић имао према стварности у којој је живео. Његова дела и политичка опредељења излазе из догматизованих оквира. Идеје су либералне, проруски оријентисане и због тога ни на који начин није био миљеник краља Милана. Само то сазнање доносило је још једну важну препоруку за ово дело, будући да је као веома близак краљици Наталији имао много тога да саопшти. А чинио је то динамично, живо, са дозом оштрине када говори о политичким неистомишљеницима, а са разумевањем и благим изразом док пише о краљици. Као приповедач, а уједно и један од главних јунака ове приче, Илић пише директно, отворено, саопштавајући догађаје из сопствене визуре, коментаришући политичке прилике, могућа решења одређених ситуација, а оно што је интересантно, упоредо са тим доноси и мишљење јавности. Тако је са емпатијом коментарисао Наталијину љубомору, наглашавајући да се није удавала из рачуна, већ ју је и нешто више везивало за супруга, али се и критички осврнуо на то како јавност реагује на тај проблем који је био очигледан. На тај начин стичемо потпуну слику у вези са догађајима у времену о коме писац пише.
Окосницу његовог дела чини протеривање краљице Наталије из Београда и утицај краља Милана како би се она одвојила од сина, док се сви остали сегменти њеног живота који су се десили пре овог догађаја описују успутно, доприносећи пуноћи приче и објашњавајући поједине њене делове. Након што је отета и протерана из Београда, контакти између Драгутина Илића и краљице Наталије усахли су, те се и писац, у чуду остављен, не интересује више за њен живот. Све што је уследило после није нити једном речју поменуто.
Ипак, десетогодишње њихово познанство, што кроз преписке, што кроз личне разговоре, утицало је на то да Драгутин Илић о њој говори бирајући само речи са позитивном конотацијом мајке, супруге, владарке, интелектуалке. Сместио ју је писац у историјске оквире живота свих несрећних српских владарки, почевши од супруга Карађорђа и Милоша Обреновића, па све до њихових дана, будући да се ниједна, како сам каже, која је понела круну Србије, није могла похвалити брачном верношћу свога супруга.
. .
Већ у првим реченицама, писац исказује симпатије према несрећној краљици Наталији и у том смеру развија целокупну причу. Говори о њој као о темпераментној, отвореној, непосредној, пркосној, али веома брижној мајци, оданој супрузи и жени која је уживала велико поштовање Срба. На један веома динамичан, готово акциони начин, Илић ће приказати узбуну целог Београда, спремност на рушење моста, па и краљичину снагу како би се спречила њена отмица и одвајање од Александра. Тако ју представља као мајку која је једино желела да остане поред свог сина. Јасно је да Илић пише роман након свих ових догађаја, па чак и након Мајског преврата, будући да у неколико реченица, као јунак романа размишља о могућим разлозима за Александрову извитоперену личност и приписује је пре свега недостатку мајчинске фигуре и дисфункционалној породици којом је управљала политика.
Догађаји о којима пише Драгутин Илић датирани су, а сви јунаци историјске су личности. Помиње се и Војислав Илић који је такође имао намеру да помогне краљици. Стога је ово дело веома важан историјски документ. Међутим, сви они представљени су приповедачки умешно, веома динамично, неретко уз праћење психолошког стања јунака, што ово дело чини и модерним романом. Довољно да и за данашње читаоце представља сензацију и веома интересантно штиво.
