Прочитај ми чланак
Не знам како се све то догодило. Изгледало је као у сну. Ноћној мори, тачније.
Чини ми се да је био пондељак ујутро. Пробудио сам се са ужасавајућом главобољом, али сам знао да морам да одем на посао. Попио сам лекове, обукао се и са торбом у руци кренуо. Дан потпуно обичан, исти као они пре њега, исти као они који ће уследити.
Радим као књиговођа у једној фирми. То је врло досадан посао. Имам тридесет година и већ ми је све постало исто и монотоно. Тако не би требало да се осећа било која особа мојих година. Уз то што се сваког дана појављујем у оделу међу прилично непријатном гомилом људи, сви ми причају како сам ја један ,,уистину срећан човек, јер су данас многи људи без посла“.
Док сам тонуо у мисли о томе шта ме све чека у току новог радног дана, једва да сам и приметио да се већ налазим на месту аутобуске станице на којој увек чекам превоз. Подигавши поглед са својих лакираних ципела, схватио сам да се на месту некадашње аутобуске станице протеже стара, зарђала пруга. Погледао сам лево и десно, нема ни трага, аутобуској станици. Нисам се ваљда изгубио? Напамет знам пут до станице, а стигао сам до овог заборављеног места.
Пруга је била веома стара и већ делимично зарасла у слабашну травицу која је временом почела да преузима власт над делом људских руку. Дрвеће које је храбро пуштало своје корење недалеко од пруге давало је овом месту бајковит изглед. Погледао сам на сат. ,,Закаснићу на посао!“ мислио сам ,,Морам да одем одавде што пре.“
Са једне стране је пруга нестајала испод мрачног тунела, а са друге се губила у даљини. Газио сам по прашњавом туцанику поред пруге који је моје црне ципеле бојио у бело. Ишао сам низ пругу убеђен да ћу наћи било какав пут, да ћу стићи негде, али се насупрот свим мојим надама још увек протезало Нигде. Из корака у корак све мање сам увиђао лепоту тог Нигде. Чворновато дрвеће почело је да делује ружно и рогобатно. Сунце које је својом благом топлином миловало сваког живог створа, мени је пржило леђа и врат. Облива ме зној, час хладан, час врео. Гребање туцаника под мојим ђоновима све више наликује шкргутању животињских зуба, а испред мене још увек нема назнака било чега или било кога познатог. Срце ми се узлупало и поглед ми се замутио. Потрчао сам. Почео је још један од мојих свакодневних напада анксиозности и панике који са сваким јављањем нађе нови разлог да ме тишти. То је као да вам нека необјашњива демонска сила јаше за вратом. „Требало је да понесем лекове за смирење.“помислио сам, али тада је већ било касно.
На моју велику срећу, преда мном се указа људска силуета такође обучена у одело, носећи торбу идентичну мојој. На почетку ми то ули наду да је испред мене човек који ово место ипак боље познаје и који ће ми, надам се, помоћи да сазнам где сам. Ипак, страх је у мени неумољиво растао јер ми је тај човек личио на-мене.
Када му приђох мало ближе, схватих да је то ипак само варка. Нас двојицу је раздвајало најмање десет година овоземаљског постојања. На његовом лицу се крај усне већ урезала танка бора испуњена бригама (што ће се сигурно и мени дести ускоро, ако не нађем други посао), чело му је било намргођено, коса помало рашчупана, а усне су му покривали густи смеђи бркови.
-Опростите господине,-рекао сам гласно, а он ме оштро погледао својим прекорним очима и још више намрштио густе обрве-овде негде би требало да се налази аутобуска станица, морам да одем на посао, већ касним, а искрено не знам ни где се налазим.
-Аутобуска?-погледао ме с чуђењем-Километрима одавде нема никакве станице, поготово не аутобуске. Ово је једина станица коју знам. Одакле сте Ви?
-Живим на Тргу храстова.
-Ох, каква случајност! И ја живим тамо! То је недалеко одавде. Чуди ме да се овде осећате изгубљено. На овом месту људи сваког јутра чекају воз да оду на посао, или где већ… Не сећам се да је овуда икада пролазио аутобус. Пратите ме, одвешћу Вас до станице.
-Хвала Вам,-одговорих-искрено, не знам шта ми је од јутрос. Пробудио сам се са страшном главобољом и прилично сам ошамућен…
-То није нимало чудно за нас који живимо на Тргу храстова. Тамо ноћу уме да буде врло бучно. Хехехе! Ноћни живот, тако се то зове! Кафићи, ресторани, коцкарница, диско клуб, Бога питај шта све! Враг да носи све те глупости! Морам да се одселим оданде, али мислим да ми то ипак неће успети. Мора човек да се прилагоди!
Већ смо били пред тунелом. Тек тада сам уочио да се на његовом улазу налази камена плоча на којој је великим словима латинице било исписано ,,SALIGIA”*. Запитао сам се шта би то могло да значи, али сам брзо заборавио на то и ушао у мрачни тунел у коме се налазила станица.
Неугодан мирис устајале влаге је почео да ми се завлачи у поре. Ветар који је овуда, чини се, стално дувао донео је задах плесни. То место као да је годинама стајало непомично и недирнуто. Фини бели туцаник је овде полако почињао да се претвара у прашину и блато које се лепило за моје ципеле. На станици је стајао светионик који је од себе одавао топло жуто светло и њиме обасјавао седам мени непознатих лица. Седам фигура, крутих попут стубова, стајало је и читало ме осуђивачким погледима. Пријатност коју сам осећао поред човека с Трга храстова одједном је нестала. Срце које је на кратко престало да ме мучи својим снажним откуцајима сада је поново почело да убрзава. Ко су ови људи? Шта ја радим овде? Поново сам погледао на сат, али овог пута секундра није ишла укруг, као и обично. Стајала је, замрзла се у потпуности. Почео сам да навијам сат, али се ни једна казаљка није померила с места.
-Вратите сат на руку, господине-рекао је човек у оделу-Стићићете на време.
Без обзира на његову жељу да ме утеши, погледао сам га кришом, са видљивом нијансом неповерења. Приђох једном од непомичних људи са станице:
-Опростите, да ли знате колико је сати?
Његово мирно лице намах је добило ужасавајући изглед. Очи му се разрогачише, што је под светиоником деловало још ужасније, и добише нијансу гнева гладног предтора:-Колико је сати? Ма шта те брига колико је сати! Нешто си се сав узрујао. Ово ће теби, пријатељу, да помогне!-рекао је уморним гласом пијанице и погладивши се по неуредној бради узео у руке флашу и пружио ми је. Мирисао је на ракију.
-Хвала, не пијем-одбио сам културно.
-Не пијеш?-питао ме с чуђењем, као да је алкохолизам најнормалнија појава. Нагао је флашу и попут жедне животиње на појилу искапио је до дна. Утом бацих поглед на сат који му је висио на кошчатој руци, грлећи јасно изражен зглоб. Време се у потпуности разликовало од оног које је мој сат показивао, али је секундара, као и на мом сату, стајала непомично. Са гађењем сам посматрао како испуцалим уснама жвали отвор флаше, а потом, уздахнувши од дивног осећања које му алкохол пружа, прљавим рукавом брише мокра уста. Осетио сам мучнину и скренуо поглед са тог чудака.
Неко време сам стајао сасвим мирно и посматрао свиту окупљену на станици. Чуо сам разбијање флаше и нејасно, ружно певање које је долазило од пијанице. ,,Животиња!“помислих. Искористио сам прилику да осмотрим сваког понаособ. Све на њима је деловало сасвим обично, сасвим људски. Погледа о сам на сат. Секундара је још увек била непомична. Увек сам узрујан кад не знам колико је сати. Не знам како и зашто, али увек изгубим контролу над својим емоцијама када ми се деси да не стигнем негде на време, не урадим нешто како треба…
Тргао сам се када ми се ледена рука спустила на раме. Из брига и мисли које су ме на тренутак целог обузеле пробудио ме нечији молећив глас:-Извините, добри господине! Знате, сирома’ сам, немам за возну карту. Да ли бисте били толико добри да ми уделите који динар? Вратићу Вам чим будем могао!
Како сам човек сажаљиве и саосећајне природе, извадих из џепа некакав ситниш који се ту мотао и ставих му у шаку.
-Хвала Вам, добри господине!-рече човек и очи му засијаше од неке неме радости и притајеног задовољства док је гледао у ситниш. Отрчао је низ запуштено степениште које је водило у подземни пролаз. Имао сам врло мало храбрости али ипак довољно да завирим унутра када ме поново запахнуо грозан мирис влаге, буђи и устајалог урина. Одлучио сам да се онуда не завлачим. Једна врло лепо грађена жена замолила ме да се померим. Коракнуо сам у страну и погледао је у очи. Њене црне зенице читале су мекао књигу. Осмехнуо сам се. Сишла је у мрак подземног пролаза.
Прошло је већ доста времена од како чекамо воз. Не беше му ни трага ни гласа. Утом се човек у оделу окрете нама и рече:-Чујем некакво клопарање! Сигурно воз стиже. Бацио сам поглед на крај тунела и видео црну тачку која се дими и прилази тунелу. Из секунде у секунду било је све јасније да је то воз. Међутим, на самом улазу у тунел воза нестаде и већ у следећем тренутку зачу се удаљено клопарање на другом крају тунела. Како је то могуће?…
-Како је то могуће!- продрао се један од људи са станице и гневно ударио песницом о зид тунела-Како?! Како?!-понављао је све мање држећи свој бес под контролом. Тек тад запазих једног човечуљка како седи прибијен уз тај исти зид покривши лице шакама. Одмахивао је главом и нешто мрмљао себи у браду. Пришао сам му и тихо га питао:
-Шта ти је, човече?
-Никада се нећемо извући одавде! Никада! Нема наде!
-Дај, човече,-рекох спустивши му руку на раме-стићи ће други воз.
-Нећеш помоћи том човеку!-рече један глас који ми се обраћао одозго, јер сам чучнуо како бих оном очајном створу био ближе-Немој да трошиш време!
Грубо је шутнуо тужног човека у бок. То ме је прилично наљутило
-Кад већ поменусте време,-обратих му се устајући-да ли знате колико је сати?
-Не знам, али знам нешто много важније!
-Шта би то могло да буде важније управо сада од питања о времену?-обратих му се љутито, јер је за мене питање времена увек било најважније.
-Сви ови људи овде,-почео је гласом који је звучао прилично свечано-сви су само проклета багра! Блато! Шљам!
-Делимично се слажем са Вама, али не знам како сте тако лако могли да дођете до тог закључка.
-Знате,-наставио је-из једног врло простог разлога сви су они осуђени да остану овде.
-Како то мислите они?
-Они-рече тај човек за чије сам лице све више увиђао да личи на пацовско-су сви безвредни у односу на мене!
Уместо речи упутио сам му само поглед пун чуђења. Показао ми је руком да му приђем и примакао усне мом уху. Прошаптао је:-Ја сам једини који има карту.
-Карту?- упитао сам још зачуђенији него пре.
-Возну карту!-прошаптао је поново.
У том човек и жена који су се пре неког времена загубили негде у подземном пролазу изађоше помало неспретно на станицу. Човек је управо закопчавао панталоне, а жена је била рашчупана, размазане шминке и задихана. Из кофера који је човек носио у руци вирили су папирићи. Биле су то новчанице. Један жгољави човечуљак дотрчао је пред њега. Чуо сам како говори:-О, господине! Ви сте срећник! Не знате колико Вам завидим! Ви сте богати!
Када је то изговорио, сви људи са станице сјурили су се на ,,срећника“. Почело је отимање. Желео сам да дођем барем до једне новчанице, али сам се истовремено гадио масе људи која је тако зверски скочила на сав тај новац. Свима је пажњу одвратило поновно клопарање старих шина. Воз је долазио. Човек који је пре неког времена бесно ударао песницама у зид искочио је из масе у тренутку када је воз ушао у тунел. Желео је да га заустави по сваку цену.
Заорио се сабласни урлик и воз је напустио тунел. Сишао сам на пругу у жељи да помогнем човеку међутим, на моје велико чуђење, на прузи сам угледао пса потпуно распореног, у локви крви, са расутим изнутрицама. Тужно и уплашено сам гледао у њега. Шта се овде дешава? Једна нежна рука спустила ми се на раме и женски глас ми се обратио:
-Оставите то псето! Нема разлога да тугујете.
Рекавши то, иста она жена која је отишла у подземни пролаз, повукла ме за рукав ка степеништу. Заносно ме дозивала руком да је пратим. Пошао сам за њом. Њене дивне црне очи постепено су се изгубиле у мраку. Сагао сам се и узео једну новчаницу коју нико није успео да покупи.
У хладним ходницима испод станице чула се некаква музика. Сишао сам. Обухватио ме мрак. Пажљиво сам осмотрио све што се у њему налазило. Коцкарница ми је прва одвукла пажњу. Над њеним вратима светлело је јасно исписано име ,,ПОХЛЕПА“. Кроз њена врата допирала је бука, урлици, режање и све оно застрашујуће и зверско што се не може ни измаштати. Наспрам коцкарнице била је кафана ,,Код прождрљивца“ из које су допирали врло слични звуци праћени звоњавом есцајга, разбијањем флаша, звуцима ждрања и гушења у храни. Стајати између то двоје врло је непријатно искуство. Ипак, беше ту нечега што ме је подсећало на Трг храстова. Сада више није било питање колико је сати и да ли ћу стићи на посао, већ да ли ће се воз који стаје на овој станици икада појавити и да ли ћу икада изаћи одавде. Пажњу ми је поново одвукла музка која је одзвањала ходницима. Звучала је застрашујуће, као да допире право из пакла.
Пратећи звук који се сабласно одбијао о ходнике, схватио сам да допире од једног хармоникаша који је својим свирањем овде просио. Пришао сам му ближе. Био је то један симпатичан пуначки старчић одевен у поцепану кошуљу и прљаве панталоне. Ципеле није имао. Погледао ме својим насмејаним плавим очима свирајући једну дивну песму коју сам давно заборавио. Приметио сам да је разрок на десно око. Чини ми се да му је то давало још доброћуднији изглед. Разликовао се од свих оних људи на станици. Моје забринуто срце поново је почело нормално да куца. Ухватио сам се за груди јер нисам веровао да се то дешава, да ме срце не боли више. Узвратио сам му осмех и гласно запевао. Када се песма завршила, спустио сам му нађену новчаницу пред ноге. Скинуо је хармонику с рамена и, сагнувши се да узме новац, рекао:
-Напокон сам и то дочекао!
Нисам разумео шта је хтео да каже. Наставио је:
-Господине, открићу Вам једну малу тајну. Знате ли зашто људи овде не могу да уђу ни у један воз?
-Зашто? Овде као да ни један воз не стаје.
-Није тачно. Ту стаје сваки воз који овуда прође, али ови путници неће ући ни у један док не увиде своје грешке и не поправе се.
Рекавши то отворио је један џеп на поцепаној кошуљи и извадио возну карту. Дао ми је у руке говорећи:
-Ваш воз ускоро стиже. Крените ка станици.
Поздравио сам га и потрчао ка степеништу. Тек што сам изашао, чуо сам како виче за мном:
-И чувајте своје срце, добри господине!
Воз се полако зауставио на станици. Видело се да га нико не примећује. Машиновођа је изашао на станицу рекавши ми:-Дошао сам по Вас. Реците куда да возим.
-Кући!-дрекнуо сам преплашено.
-На Трг храстова?-упита машиновођа.
-Да!-рекао сам и утрчао у воз запрепашћен-Како знате?
Машиновођа ми само намигну и показа руком ка подземном пролазу. Воз је кренуо. Стајао сам задихан, уплашен и замишљен. Пред очима сам већ видео дивне дрвореде храстова како шире своје раскошне крошње над сунцем окупаним Тргом. 28.9.2016.
