Прочитај ми чланак

ПУТИНОВА ЛЕКЦИЈА ИЗ ПАТРИОТИЗМА СРБИМА: Ево како се воли своја земља и сопствена култура

0

putin predsednik srbije
Недавно је руски председник В.В. Путин у Кремљу одржао седницу Савета за међународне односе и Савета за руски језик. Седница је била посвећена улози руског језика у јачању руске државности, те побољшању мера очувања и развоја не само руског језика, него и других националних језика у РФ.

Један од постављених циљева јесте и стварање услова, у којима ће се јавност поново окренути књизи, читању, као и системски рад на подизању нивоа језичке културе. Тема поменуте седнице је у непосредној вези са чињеницом да на језичку културу, односно обарање њеног нивоа, највише утичу средства јавног информисања, Интернет, телевизија, где се језичке норме веома често нарушавају, а такође се неумерено користе туђице, речи страног (најчешће енглеског) порекла. У вези са употребом савремених технологија није необична ни употреба страних термина, међутим, на овој седници се инсистирало на максималном очувању традиционалних вредности.

Зашто је ово важно? Ево зашто. Једну нацију дефинише култура, на првом месту – језик. Заштита језика и културе је основ сваке борбе против глобалистичког затирања националних особености.

Нагласила бих да су, за разлику од Срба, Руси већ порадили на томе да преведу све компјутерске програме и оперативне системе на руски језик и да сведу на минимум употребу речи енглеског порекла, које у наш језик улазе неконтролисано и чије место у систему језика никоме није јасно. Нпр. нико није прецизно објаснио људима да ли је множина од „це-де“ – „це-де-ови“ или „це-де-и“ и како се то уопште пише? Или је неопходно користити израз „компакт-диск“ (који нико не користи) у циљу језичке коректности? А таквих примера могу навести мноштво.

Ипак, на макар најмање отклоне и „прљање“ књижевног језика образовани Руси реагују много бурније од Срба. Наравно, наш матерњи језик (дозволићу себи да кажем, почев од Вукове реформе) никада се није тако неговао, нити је икада постојао такав професионализам код издавача књижевних издања, какав је постојао у Русији. Овим се објашњава и нарочита осетљивост Руса на сваку врсту ремећења извесне хармоније и лепоте руског књижевног језика, која се градила деценијама и вековима.

Нажалост, нисмо послушали завет св.Саве: „Чувајте, чедо, моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ, изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, змај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити и највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најбезначајнију реч свога језика”.

И нажалост, радили смо управо супротно…

Најпре смо неумерено преузимали турске речи, затим немачке, а сада и енглеске. И опет, уз ону исту ревносност према свему што је туђе, и без дужног поштовања према својем! Извините ме што се (нужно) понављам.

Савремени руски писац Владимир Крупин је у вези са Путиновом иницијативом приметио да се руски језик данас протерује са језичке карте света, да чак и белоруски и украјински лингвисти – у својим напорима да измисле нове речи, које би што више разликовале њихове матерње језике – покушавају да дистанцирају своје језике од руског. Ми смо доживели нешто слично са својим суседима. Наравно, мислим на хрватски језик, а затим и на босански (или бошњачки?!) и, најзад, на црногорски језик. Сви знамо колико је, научно гледано, неутемељено називање ових језика засебним језицима у односу на српски. Пре свега, неопходно је да лексички фонд једног националног језика садржи мање од 70% заједничких речи у односу на други језик, како би се сматрао засебним језиком. Не говорећи о томе да се граматика свих поменутих језика и српског, практично, међусобно уопште не разликује. То је тема, која захтева више пажње и посебан чланак, који би јој био посвећен.

У вези са примером, који је дао руски председник В.В. Путин, сматрам да на њега треба да се угледа руководство наше земље. Код нас се култури, уопштено говорећи, не посвећује довољно пажње, а издвајања из државног буџета за њу су једва мало већа од нуле: према последњим (мени познатим) подацима од пре две године, та издвајања су једнака 0,60% буџета. Још тада се водила битка за удвостручење ове смешне суме, која се неизвесно чиме окончала. Тема се заташкала.

Међутим, укупна издвајања за финансирање медија у 2015. години износе 2,46 милијарде динара или 20,5 милиона евра (према подацима УНС-а). При томе, сви знамо да медији имају могућност да се и сами издржавају, с обзиром да се, између осталог, баве и комерцијалним активностима. Култура пак, по дефиницији, није комерцијална (или не би требало да буде) и, као сироче, нема никога ко би се о њој старао и финансирао је. Пада ми на ум само једно: власт има интереса да финансира медије, који пласирају добру или лошу слику о њој, док од финансирања културе таквог интереса нема. Опет се све врти око рачуница.

Тужно. Нарочито ако се узме у обзир да је у Србији непосредно након Другог светског рата за свега четири године изграђено 1450 домова културе. У данашњој Србији увек постоји нешто важније и „прече“ од културе. Замислите, у том случају, колико приоритетнијих ствари је требало урадити у ратом уништеној земљи после Другог светског рата, али се власти нису „хватале“ за такве изговоре, јер, како се каже позната изрека, „ко хоће, тражи начин, ко неће – тражи изговор“. Сада се само траже изговори!

ruski profesori obrazovanje

Желим да поменем још једну ствар, која ме је одушевила, а индиректно је везана за тему… Наиме, још једна похвална одлука руског председника, донета у мају ове године, јесте повећање плата просветним радницима до 200%. Да ли можете такво нешто замислити код нас?! Својевремено је В.В. Путин био помоћник ректора Универзитета у Санк-Петербургу (државног, разуме се), па захваљујући томе, како је сам изјавио, познаје проблематику просветних радника не по чувењу, него из искуства. И то повећање се дешава у тренутку када руска економија трпи кризу у вези са санкцијама и када би власт могла у сваком тренутку да се послужи тим изговором… када је не би било брига за образовање својих младих нараштаја!…

Но, очигледно је да Путин јако добро разуме колико је важно улагање у образовање не само у прагматичном смислу (поглед на образовање који се све више намеће Србима), него и у циљу формирања мислећих и национално освешћених људи.

Ја бих, поређења ради, само додала да је просто срамота да је нашим просветним радницима, уместо повећања, барем минималног, умањена и она милостиња, коју добијају за веома тежак и одговоран посао. Конкретно, просветни радници трпе притиске не само министарства, које покушава да им „кроји капу“, него и целе хијерархије „супервизора“ (од директора школе, психолога и педагога, савета родитеља, ученичког савета ит.д.). Они су ти који су оцењивани на сваком корају и од сваког – и компетентног, и некомпетентног, а не ученици!

Најзад, насилност ученика, која је почела да се испољава још деведесетих, прерасла је у традицију, којом се застрашују професори. С друге стране, професори не само што нису заштићени, него су и пословично криви за све незгоде, па и несреће, које се дешавају са ученицима. А дешавају се најчешће због онога што ти ученици носе из куће: занемареност, наркоманија и токсикоманија, агресивност и сл. Криви су и за лењост и лоше оцене ученика, јер „нису способни да их науче“! Такође, то је тема која захтева дубљу анализу и којој нико није из тог угла посветио дужну пажњу.

Чак и у описаним условима рада наставном кадру се само траже недостаци и стално се врше притисци (посебно на људе који нису у сталном радном односу и нису лојални директору или његовој политичкој странци), па тако на крају добијамо негативну селекцију услед свеопште „бежаније“ из просвете. Како неко духовито рече, у просвети данас раде само смушени мушкарци и богато удате жене! Нека ми нико не замери, али у томе има доста истине.

Можда то и јесте био циљ наших власти?! Јер, у последњих 12 година професорска плата се скоро нимало није увећала. За мандата А.Вучића, као што видимо, доживела је и до сада невиђено смањење… Ваљда да би се „просветари“ имали чему радовати кад им плату опет повећају, тј. врате на старо!? Јер, такво „повећање“ се никако не може поредити са оним Путиновим од 200%! За разлику од нашег руководства, он не тражи изговор, него начин! Можда управо зато што Русија решава све сама, а не под шапом ММФ-а и осталих Вучићевих „пријатеља“?!…

Извор: Србин.инфо – Соња Павлова