Компанија „Новости“ ускоро ће објавити књигу Жељка Пржуља „Рука анђела“. Тема романа су Сарајевски атентат и догађаји који су уследили после Принципових хитаца, у Првом великом рату. Гаврило Принцип, Апис, војводе Степа и Живојин Мишић, атентат на престолонаследника, Церска и Колубарска битка, одбрана Београда, језиви догађаји у логорима за Србе у Добоју, прецизно су описани у историјским координатама. Истовремено, ти догађаји су кулисе на којима су „страшне године“ пресреле животе обичних сељака из фамилије Вујичић.

Пржуљ се чврсто држао историјских чињеница и следа, не дозволивши да због романескне структуре, уметничка слобода победи историју.

* Радили сте десет година на књизи. Истраживали Сарајевски атентат и Први светски рат, причали са потомцима актера догађаја. Шта се тачно догодило пре 100 година у Сарајеву?

– Права истина о самом атентату вероватно се никада неће сазнати. Тачно је да је Гаврило Принцип пуцао и истрага је установила да је испалио два метка. А, убио је Фердинанда и Софију, ранио Поћорека, плус се један метак зарио у дрвени кров отвореног аутомобила. Фердинанд је страдао од метка у врат, а на његовој униформи су нађене још две рупе од хитаца, од којих га је један погодио у ногу.

Истовремено, поред младобосанаца у Сарајеву се, по истом послу, налазио мексички плаћени убица који је претходно у Лондону из Ротшилдове банке подигао 10.000 америчких долара. Као и три угарска племића за које су претпоставља да су у град на Миљацки дошли да убију престолонаследника.

Установљено је и да Принцип није пуцао из пиштоља који му је дао мајор „црнорукац“ Воја Танкосић, а зна се и да је Апис стопирао планове атентата, процењујући да би штета по Србију била огромна. Србија је и званично преко амбасадора Јована Јовановића обавестила Беч о могућности атентата приликом посете Сарајеву. Ипак он је стигао у Сарајево и догодило се оно што је покренуло лавину догађаја.

 

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ

У Србији се не зна, или се мало зна да се од Церске до Кулубарске битке и те како ратовало у Босни и да је српска војска дошла до Сарајева – истиче Пржуљ.
– Није написано да су у Босни Аустријанци формирали прве концентрационе логоре на тлу Европе, идентичне касније Хитлеровим, где је, рецимо у Добоју, до пред крај рата било заточено око 50.000 Срба. Читава села и породице су робовале широм Подриња. Нико није поменуо ни да је огњем и мачем Подриње од 1914. године чишћено од Срба. Зна се да је Србија од 1914. до 1918. године имала 1,2 односно 1,4 милиона жртава, али нигде нико није избројао колико је страдао српски народ у Босни.

 

* Зар је могуће да после 1918. године у Сарајеву нико није спровео праву истрагу о атентату, будући да су се на самом суђењу 1914. јавиле бројне нелогичности?

– Истраге није било. После рата је створена Краљевина СХС, која је наизглед била српски интерес, док су главни актери атентата већ умрли, односно били обешени. Њихове судије, па и џелат, наставили су службу у новој држави. Председавајући судског већа се, додуше, замонашио одмах после рата у католичком самостану. Остале судије из Већа наставиле су да суде у Сарајеву све до тренутка када је Рудолф Цистлер, једини адвокат који је заиста бранио окривљене у атентату, није поднео жалбу и на њихов рад, те су они уклоњени из судске праксе. Интересантно је да је џелат који је вешао Данила Илића, Вељка Чубриловића и друге пунолетне „заверенике“ наставио са џелатском службом у Краљевини СХС, све до пензионисања.

* О атентату су објављене многе књиге и научни радови. Али, како се ближи стота годишњица, чини се да да су отворене још многе дилеме?

– Најквалитетније дело о Сарајевском атентату, према оцени светске стручне јавности је „Сарајево 1914.“ Владимира Дедијера, на коју сам се и ја највише ослањао док сам пратио судбине атентатора. Књига је настала по наруџбини за 50. годишњицу од сарајевских пуцњева, а написана је, како је Дедијер рекао, на „обали реке Чарлс, иза капија универзитета Харвард“. Дедијер се служио свим доступним историјским документима о светској друштвено-политичкој сцени у времену које је претходило атентату, а била су му доступна и сва документа везана и за сам чин атентата. И таман када се поверовало да су познати кривци за Први рат, у предвечерје обележавања стоте годишњице, јавиле су се другачија тумачења историје према којима су Срби означени као покретачи једне од највећих светских несрећа. Младобосанци се данас у појединим светским медијима описују као претеча „Ал каиде“, а Апис је за такве тумаче историје оно што је био Осама бин Ладен, док га нису убили.

* Ви опет тврдите да организација „Млада Босна“ никада није постојала и да је то мит.

– Ниједан документ из тог времена, ниједан запис са састанка, ниједан печат организације „Млада Босна“ не постоји. Нема ни сведока да су се заверенци окупљали под тим називом. Укратко, у Босни, међу словенским живљем, али и међу мухамеданцима, било је подједанко оних који су поздравили анексију из 1908. године и оних који су били за свесловенску државу. Србија је тада за младе из Босне била лучоноша слободе на Балкану и зато су од ње тражили помоћ. Апис и „црнорукци“ био је њихов слободан избор.

* Управо Апис, али и четничке старешине Танкосић, Вемић, Војвода Вук, Коста Пећанац… су личности о којима пишете са дивљењем. Величате њихово јунаштво и стављате их уз бок Мишићу, Степи, Депреу.

– Ова књига је писана из визуре босанског Србина. Многи Срби из Босне борили су се у српској војсци у Првом рату, али будући да нису имали држављанство нити били у војној евиденцији Краљевине Србије служили су у четницима. До расформирања четничких одреда, до Солунског процеса, ове јединице су имале 95 одсто губитака у људству. Рецимо, да није било Рудничког четничког одреда који је зауставио Поћерека пред Цером, Степа не би стигао да прегрупише армију и направи маневар који је уништио Поћерекову војску. Они су пробили Солунски фронт…

СОЛУНСКИ ПРОЦЕС

Слично Сарајевском атентату, у роману је праћен и Солунски процес Апису и друговима.

– Срби из Босне и „црнорукци“ су били везани чудним нитима током Првог рата. Борили су се из идеала и нису жалили животе. У атентат на генерала Живковића у Солуну умешани су Срби из Босне, такође они су учествовали и у неуспелом покушају убиства грчког краља и краљице у тамошњем позоришту. За ове атентате „црнорукци“ су и те како имали разлога јер су, рецимо, због шпијунских игара грчке краљице највише гинули Срби у првим рововима Солунског фронта.

Апис је рехабилитован 1953, али и пре тога се знало да он никада није планирао убиство регента Александра због чега је погубљен – каже Пржуљ.

(Вечерње новости)

Ознаке: гаврило принцип, Жељко Пржуљ, кљига, Први светски рат.