Прочитај ми чланак
(Новости)
Академик Предраг Палавестра о књигама које не горе, балканском усуду, недостатку критичке мисли, моралном паду: Морамо да заузмемо другачији став према нашем наслеђу
После четири деценије откако је анатемисана, прећутно забрањена и у једном делу тиража спаљена, „Послератна српска књижевност 1945-1970. и њена историја“ академика Предрага Палавестре, поново је пред читаоцима. Штампана без иједног измењеног слова, изузев личних података о писцима којима је требало дописати годину смрти, доказује да књиге и научне и уметничке истине изнете у њима не горе, да наџивљавају сваку цензуру и харангу.
Аутора, угледеног историчара и истраживача књижевности, који је платио ту књигу разним неприликама, оптужили су тадашњи моћници што је међу српске писце сврстао и оне исламске вероисповести.
– Прво су ми тражили да напустим место уредника часописа „Савременик“, потом сам изгубио место књижевног критичара „Политике“, а имао сам сметње и у Институту за књижевност у коме сам тада радио. Нисам могао да добијем место професора књижевности на Универзитету у Новом Саду, иако сам годину дана тамо предавао. Био сам, тако, један од ретких са универзитетском дипломом о морално-политичкој неподобности – присећа се Палавестра у разговору за „Новости“, који водимо у његовом новом кабинету на трећем спрату зграде САНУ. Наиме, недавно се, из потпуно личних разлога, повукао са места секретара Одељења за језик и књижевност, као и са осталих функција у Академији.
* Бранећи вас, Меша Селимовић је тада оставио трајни траг о својој припадности српској књижевности, неку врсту тестамента која и данас многима смета?
– За мене је било врло важно то што је он рекао. То ме није спасло, али је целу ствар помало денфовало. Меша Селимовић је шездесетих година у Сарајеву објавио моју докторску дисертацију „Књижевност Младе Босне“ и од тада смо били у добрим односима. Када је избила афера око књиге, он је написао писмо, које му „Политика“ није објавила, што је био први случај да су одбили текст једног тако угледног писца. У писму је рекао да ја ништа без његовог знања нисам урадио. Врло брзо после тога прешао је у Београд, где је потом и умро. И он је имао неприлика, као и многи други босански писци муслимани који су у књизи били заступљени. Неки од књижевника о којима сам писао били су моји пријатељи, попут Изета Сарајлића, Ћамила Сијарића. Али они су, за разлику од Меше, ћутали.
* Ни политичка збивања у Југославији нису ишла наруку овој књизи?
– Чињеница је да је у то време у устав БиХ, а после и у устав Југославије ушла муслиманска нација, са великим М. Каква је била позадина напада на моју књигу – не знам, нити сам се интересовао, нити ме је интересовало. Претпостављам да је то тада било везано за српски став према савезној влади и Централном комитету СК, а вероватно је имало везе и са људима из политичког руководства који су тражили основу, политичку и материјалну, за своје ставове. Све се поклопило и са хрватским маспоком… Распад Југославије се могао наслутити.
* Као једну од великих дилема, још од времена када сте припадали дисидентском кругу па до данас, истичете ону између националне свести и демократије…
– Читава наша ситуација би могла да се сагледа кроз ту дилему: демократија или нација? Све ово што се дешава и што се збивало и са Косовом и са БиХ је делом и колебање између опредељења за демократију и националну свест.
* Колико су наши проблеми везани за природу простора на коме живимо?
– Можда зато што смо на Балкану и подељени плаћамо више него што би требало да се плати. Али, рекао бих да наша судбина није само везана за притиске из Европе, Америке, Русије, већ смо и ми сами помало антрополошки припремљени за такву судбину. Подељени смо религијама. Иза свега на Балкану стоје опредељења која су била верска, а из њих су се успоставили морални односи, који су и данас кључ свега. Видите ситуацију у БиХ, Хрватској, у Србији са Санџаком, са Косовом, све су то поделе у основи засноване на религијским ставовима. Код нас је проблем и то што смо тај национални осећај, који је био заснован великим делом на верским традицијама, на неки начин довели до апсурда.
* Као председник српског ПЕН-а „лансирали“ сте појам критички патриотизам?
– Тај мој термин је погрешнио протумачен, али и даље остајем при њему. Мислим да човек мора имати став према сопственом родољубљу. Нисмо ми ни најпаметнији, ни најстарији, као уосталом што то није ниједан народ, јер у свакоме има доста тегоба и неравнина. Ако би се у сваком културном збивању, поретку, систему, заузео један критички став, онда би се могло доћи до разјашњења неких ствари које су потекле одатле.
* Чини се да нам данас мањка критичког мишљења?
– Друга мерила су завладала. Добар показатељ је телевизија. Данас и на неким веома добрим станицама, како би се рекло националним телевизијама, имате предност једног јефтиног приступа, једноставних ствари које су тривијалне и доста запуштене, које човека и друштво не вуку напред, него их враћају његовим претпоставкама, основним, па чак и биолошким стварима. Велики култ је секс, јер се то веома лако продаје и доста провлачи кроз нашу јавност. Притиснути смо стварима које целој цивилизацији, целом свету дају тај тривијални оквир. Али, то је код нас превладало и више се води рачуна о ономе што се може продати, него о ономе што се може научити.
* Како то да умни људи, ипак, ћуте?
– Не бих рекао да ћуте, него не долазе до изражаја. Направио сам документ који сам назвао „Гола факта“, у коме сам пратио шта се збивало од доласка Милошевића на власт до избора које је изгубио. Тада се сматрало да је САНУ на позицији његове политике, што није било тачно. Било је људи који су давали тон томе времену и били истакнути у његовој партији и идеологији, али Академија није стала иза тога. Кроз све те године САНУ је врло активно учествовала у јавном животу и често била нападана и осуђивана. У једном моменту је чак 65 академика тражилило Милошевићеву смену. Тај документ понудио сам „Нину“ и „Политици“ и нису га објавили. Објављен је само у књизи мојих разговора са Милошем Јефтићем, која је имала мали тираж, јер нисам ја тако важна личност да ми се књиге продају као књиге неких данашњих новинара. Ми смо имали критичке ставове све време рата, давали савете како да се ти крвави односи зауставе. Нико тај глас САНУ није подржао.
* Недавно је председник Николић позивао САНУ да се укључи у решавање проблема на Косову, али академици се нису заједнички огласили?
– Суштину је рекао Матија Бећковић: „Нисте нас питали ни када сте улазили у тај проблем.“ Ту је прави одговор. Академија као институција није могла да стане иза тога. Када би се мало дубље ушло, ту би се видело да се наше институције данас налазе у веома лошем стању, поготово културне институције, а Академија је једна од таквих. Погледајте како стоје наша позоришта, библиотеке, филм. Ни наука, ни универзитет нису у добром стању. Духовне и моралне вредности су у великом паду. Институције, које би требало да носе преокрет, угрожене су и најважније је повратити им углед.
* Због чега на почетку 21. века можемо чути да немамо националну стратегију око тако важних ствари?
– Један од наших основних проблема је што ми не знамо какво смо данас друштво: транзиционо, постсоцијалистичко, посткапиталистичко, прелазно…? Улазимо у Европу која је изразито капиталистичка и у којој су се односи променили, а ми још нисмо довољно спремни на све то. Морали бисмо да заузмемо зато другачији став према нашем наслеђу и потражимо вредности које смо већ одбацили. Грађанска класа имала је своје основе и моралне, и материјалне, и друштвене, па и државне. Имали смо грађанско друштво у успону после Првог светског рата, али смо брзо претрчали преко историјске позорнице и изгубили се међу кулисама. Доста брзо смо после пролетели историјска раздобља између социјализма и фашизма, комунизма и нацизма, и изгубили, потценили и уништили тај грађански свет. Неколико генерација није научило да слободно мисли и говори. Не можемо ми на основу ничега створити нешто.
* Шта се десило са грађанским друштвом?
– Оно се врло брзо повукло или адаптирало. Постоји несклад и у нама самима, неки кукавичлук који је адаптиран. Један од озбиљних ставова је то што се често и брзо мењамо и не обраћамо пажњу на оно што је институционално мишљење, већ идемо за оним што се условно може назвати мода.
* Током НАТО бомбардовања цитирали сте мисао Ђерђа Конрада да ће се Европи вратити то шта је урадила Балкану. Да ли смо на прагу балканизације Европе?
– То што је Конрад рекао носи у себи тешке последице ако се озбиљно схвати. Већ сам у озбиљним годинама и не бих се усудио да дајем дијагнозе политичке ситуације. Пре би требало да се вратимо оним вредностима које нису урушене из наше грађанске традиције, када смо нешто у свету значили, постизали, имали велику литературу и уметност.н
КОНСТАНТИНОВИЋ, ТИТО И ХЕГЕЛ
– НЕКИ моји блиски пријатељи сматрали су да у „Историји српске књижевности“ није требало да објавим тако критичан текст о Радомиру Константиновићу, кога иначе веома ценим, и његовој „Филозофији паланке“. У неким његовим радовима и ономе што је говорио када је добио АВНОЈ-еву награду, увидео сам да је Титова мисао за њега била значајнија од Хегелове. То је нешто што није речено у Европи и један знак дубоке кризе у самој грађанској свести и поимању света. Не може се политичар, који је пролазан, колико год за нас био несумњиво важна историјска личност, поставити тако високо у односу на духовне вредности целога света.
