Прочитај ми чланакМени је, први првом читању Меморандума САНУ, сметало инсистирање на социјалистичком самоуправљању, али и то је било искрено убеђење слободних људи, а не фразеологија партијских апаратчика. Биле су то године кад се слепо газило Титовим путем и после смрти доживотног председника, и тај је пут водио онамо где је и деспот лежао, у гроб.
Мени је, први првом читању Меморандума САНУ, сметало инсистирање на социјалистичком самоуправљању, али и то је било искрено убеђење слободних људи, а не фразеологија партијских апаратчика. Биле су то године кад се слепо газило Титовим путем и после смрти доживотног председника, и тај је пут водио онамо где је и деспот лежао, у гроб.
Меморандум је нудио помоћ људима на власти, узалуд. Њима се није дало помоћи. Срљали су у пропаст, да на крају ударе главама у Берлински зид, констатује Милован Данојлић, академик и један од најзначајнијих српских писаца, у интервјуу за Недељник, својеврсној политичкој исповести.
Милован Данојлић већ више од три деценије живи у Паризу, али ће нам овај академик и један од најзначајнијих српских писаца рећи да се ни за педаљ није удаљио од Србије. И заиста – као да није.
Осим значајног књижевног опуса, који је, логично, праћен бројним признањима, укључујући и академски статус, Данојлић се у међувремену дотакао и политике, био један од оснивача модерне Демократске странке. Чини се да је за њега тај политички искорак остао само горко сећање и да би радије тај детаљ избрисао из своје богате биографије. Можда зато, признаће нам у овом интервјуу за Недељник, према политичком животу осећа презир, а према политичарима гадљивост. Нашег саговорника, међутим, данас више третирају као национално освешћеног писца него као демократу. Њему је свеједно којој Србији га приписију – само да није у служби туђина.
А у чијој служби је био Меморандум САНУ, који је објављен две године након што је Данојлић променио адресу?
Како сте тумачили Меморандум те 1986. кад се појавио, а како га данас читате?
На седамдесетак страница неуредно откуцаног текста била су покренута нека важна питања онога тренутка. Указано је на болесно стање расклимане државне заједнице, на безизлаз у који је запала идеја и пракса социјализма, те на положај Србије и српског народа у југословенској федерацији. Приступ је, у сва три случаја, био левичарско-дисидентски, и то је била специфичност времена и места, критика социјалистичке власти у име левих, социјалистичких идеала.
Успротивљени Уставу из 1974, са којим је почела демонтажа државе, аутори Меморандума су се нашли на удару партијске и државне врхушке, која је то стање послушно трпела, без снаге да му се одупре. Званичници су још како били свесни проблема на које је Академија хтела да упозори, али нису волели да их неко на то подсећа, и неспособни да ишта предузму, грозили су се нежељених „партнера“.
Мени је, први првом читању, сметало инсистирање на социјалистичком самоуправљању, али и то је било искрено убеђење слободних људи, а не фразеологија партијских апаратчика. Биле су то године кад се слепо газило Титовим путем и после смрти доживотног председника, и тај је пут водио онамо где је и деспот лежао, у гроб. Меморандум је нудио помоћ људима на власти, узалуд. Њима се није дало помоћи. Срљали су у пропаст, да на крају ударе главама у Берлински зид.
Коме је била потребна таква осуда или стигма САНУ, као и напад на највеће српске интелектуалце?
Најпре њима, кукавним српским властодршцима. Они су се плашили опозиције, нарочито ове, левичарске, а страховали су и од партијских вођа и осталих републичких центара. Србија је у Југославији била дежурни кривац за све и свашта, сумњиво лице, онемоћали хегемониста, разоружани унитариста. Против те хипотеке устао је Милошевић, да би завршио како је завршио. И заиста, чим се чуло за незавршени програм изласка из кризе сачињен у српској Академији, кренула је кампања из Загреба, а потом са многих других страна, са европског Запада, у времену сатанизације Срба. Сепаратисти су у Уставу из 1974. видели правну основу жуђеног отцепљења, па су Меморандум, и не читајући га, прогласили за Сатанин приручник, и за нови „Мајн кампф“.
Начињен је дрзак, бестидан фалсификат, српском родољубљу је пришивен предзнак шовинистичке, односно фашистичке искључивости. Срео сам, на Западу, новинаре и јавне раднике непријатељски расположене према Србији; прочитавши превод Меморандума питали су ме како би могли доћи до аутентичне верзије тог документа, пошто оно што су тражили у постојећем, иначе верном преводу, нису налазили, а веровали су у оно што им је пропаганда дотурила.
Меморандум није могао зауставити погубан ток ствари. Он је само указао на правце из којих је претила опасност. Препознао је будуће разбијаче Југославије а и они су се, у том тексту, препознали, те су као лопови ухваћени у покушају крађе, дигли дрску ларму. Иначе, то је био најнападанији и најмање читан текст наше новије публицистике. Сви су, и без читања, знали за каква су недела Срби способни. Толико моралног безобразлука и интелектуалног непоштења ретко се среће у политици, коју не одликују високи етнички принципи, и на Балкану, где се многи служе речима како им згодно дође.
Ваша је констатација да о српској судбини још од 1945. одлучују други. Ко тренутно одлучује? Коме смо препуштени?
Трагови зависности сежу у прошлост, врло су видљиви у 19. веку, има их и између два рата. На Другом заседању АВНОЈ-а није било српских представника, а и сама Комунистичка партија Србије основана је тек по завршетку рата, у дворани Коларчевог народног универзитета, ако се не варам. Са успоставом новог режима били су стално под сумњом и присмотром. Студент Добривоје Видић се прославио изјавом да су усташки злочини освета над српским хегемонистима. Ми смо мали народ, окружен мањима и од нас, несрећнима и завидљивима, кивнима због сопствене неважности, као да смо им за то криви…
Ко данас одлучује? Па, онај ко је најјачи. Страни амбасадори су се примирили, они у Босни мраче и облаче, а Додик им стоји као кост у грлу. Ех, кад бисмо сви били онакви, бар десетак дана, колико да се сетимо да смо људи. Амбасадори су у Београду пронашли неке мање видљиве канале, али је зато Међународни монетарни фонд видљив из најдаљих кутака Србије. Он одлучује чак и о повећању плата просветним радницима. Поред политичке и економске зависности од моћника, ту је и дужничко ропство. Ово је једно од тежих раздобља наше ионако невеселе историје. До пре неколико година, наши управљачи су се покоравали отворено и поносно, данас су уздржани, помало се опиру, али су принуђени на послушност, упали су у замку.
Може ли се данас говорити из перспективе „ослободилаца и издајника“ о томе где је ко, или је после поделе на Србе и Хрвате, Србе и Муслимане, дошло до нове поделе на Србе и Србе?
Хрвати, Муслимани и сви остали, кренули су свако својим путем, једино се ми вртимо укруг, не знамо шта ћемо са собом. Нисмо се спремали за ово, веровали смо у Југославију.
Они који су нас, после 5. октобра, ослобађали друштвених и државних фирми, банака и фабрика које су деценијама успешно пословале, издали су нас светском капиталу, задовољни што смо пали на просјачки штап и на увоз свега и свачега. Потомци некадашњих „ослободилаца“ и даље су на власти, само се више не куну у марксизам, него у амерички капитализам. Научили су на леп живот, осладило им се владање, нашли су нове спонзоре…
Пропуштена је повољна прилика да се затрпа јаз између сукобљених страна у грађанском рату 1941-1945. И партизани и четници су наша деца, родољуби гурнути у обрачун зарад туђинских интереса. Идеје за које су гинули су одбачене, нема више ни монархије ни комунизма, остала је једино мржња, као поклон заједничким непријатељима.
Кад говорим о комунистима, мислим пре свега на бољшевике и на титовце. Изворна наша левица се изгубила у олујама прошлог века, ни данас не даје знаке живота. Ни у Европи, додуше, није боље. Треба се излечити од злих сећања на стаљинизам и титоизам, а то тражи много времена. У систему тржишне привреде идеје немају високу цену.
Један сте од оснивача ДС-а. Како вам онда данас изгледа ова странка у поређењу с оном коју сте обновили са Ђинђићем, Коштуницом, Мићуновићем, Пекићем?
У Иницијативни одбор за оживљавање Демократске странке мене је позвао професор Правног факултета, политиколог и социолог Коста Чавошки, онако како ме је, пре тога, повремено позивао на потписивање разних протеста и петиција. Припадао сам групи интелектуалаца у отвореној опозицији према режиму, имао сам нешто кондиције у тој врсти борбе, а за обнову странке се, у први мах, тражило и нешто храбрости.
То је била једна од здравијих струја у нашој политичкој историји – комунисти су је угушили после 1945. Био сам почаствован да могу припомоћи обнови нормалног јавног деловања. Моје одушевљење је брзо спласло. Испоставило се да ту има свакојаких личних амбиција и каријеристичких тежњи, избили су сукоби и интриге, како то већ иде међу људима…
Удаљио сам се, без речи, постао сам сувишан, и нисам зажалио што сам се удаљио. После је та странка дошла на власт, и ја сам прекинуо сваку везу са њом.
Са Ђинђићем сам последњи пут разговарао у лето, чини ми се 1996. године. Изнео сам му нека своја запажања, на шта ми је он рекао: „Потпуно се слажем с тобом, али кад бих тако јавно говорио, имао бих присталица колико Весна Пешић…“
Косту Чавошког ретко виђам, остао сам у пријатељским односима са Коштуницом, а и он је, по вољи страног фактора, скрајнут са јавне сцене.
Борислав Пекић је изгубио у Раковици, а ви на изборима у Малом Мокром Лугу. Шта вам то говори? Да Срби тада нису били спремни за велике интелектуалце у политици? Или политика вама није била потребна?
Покојни Пекић и ја смо добили што смо заслужили. Није нам тамо било место, није требало да се петљамо у то. Ја према политичком животу осећам презир, а према политичарима гадљивост. А ето, не успевам да, увек, останем по страни. Ослушкујем, са пола уха, оно што се у свету и код нас збива.
За посланичког кандидата у Малом Мокром Лугу одредио ме је Ђинђић, није имао никог другог при руци, требало је покрити 250 бирачких места, много гласачких кутија а мало људи, бар у оном часу. Имао сам, као писац, некакво име у јавности, и он се понадао да ће то, бар понеког, привући. Добио сам осам одсто гласова, боље нисам ни очекивао. Излепили су постере са мојом сликом по вароши, и син једног мог пријатеља питао је свог оца: „Зашто је чика Мића излепио своје фотографије по бандерама?“ Кад сам то чуо, постидео сам се, али у животу има и већих брука. Паметно дете, помислило је да сам полудео.
Како је Демократска странка завршила овде где је завршила? Да ли Србији уопште треба Демократска странка? И каква?
Власт зарад власти сама себе уништава и обесмишљава. Изгубили су сваку програмску оријентацију. Све су наше странке „демократске“, кад би размениле програме, нико ништа не би изгубио а ни добио. Ниједна се не ослања на јасно издвојену социјалну базу. „Жути“ су дуго држали руководеће положаје, народ им приписује одговорност за садашње стање.
До мудрих завештања Љубе Давидовића и Милана Грола, до њиховог просвећеног држања у балканском националном караказану, до њихове моралне честитости, данашња Демократска странка никад није држала. То је испао некакав чудан производ, без боје, мириса и укуса, ни лево ни десно, скупина ларпурлартиста која се бави политиком ради политике и личне користи. Дајте им власт, а они ће видети шта ће радити. Такво је време, такве су околности у којима се налазимо, ни у свету није битно боље.
Ни наши социјалисти не држе до социјализма, они се тако зову, а кад су у питању радничка права, бране интересе послодаваца, или се држе по страни као да их се то не тиче. Називи партија су пусте речи, без смисла и садржаја. Ко брани интересе радника, ко сељака, ко је за средњу класу, ко за женска права?
Демократска странка се држала слугерањски према Западу док је била на власти, то јој није подигло углед код нашег фрустрираног и пониженог света. Стигла их је казна.
Ко је за вас био Ђинђић, а ко су Коштуница или Борис Тадић? У чему сте их подржавали, а шта су биле њихове највеће грешке?
Немојте губити из вида да сам ја пре свега писац, посматрач људи и појава, и да моје процене не морају бити, а најчешће и нису релевантне. Понешто знам, понешто осећам. Човек је кварљив створ, у политици је тешко остати чист…
Зоран Ђинђић је био интелигентан човек, имао сам симпатија према њему, а и он према мени, мада ми је његов поглед на људе и на ствари био суштински туђ. Прагматичан, циник, видело се да према нечему тежи, а према чему, нисам разумео. Настрадао је, а то значи да је био наивнији од других или, ако хоћете, да није био покварен онолико колико је ситуација захтевала. Интервју који је дао неколико дана пре убиства био је одличан. Жао ми га је, шта друго да кажем…
Коштуница, образован, хуман, увиђаван интелектуалац, осетљив на људску муку, толерантан према супротним мишљењима. Био ми је близак пре него што је дошао на власт, а драг ми је и сада кад је сишао с власти. Истински родољуб, легалиста, непопустљив, па су га они који одлучују о нашој судбини скрајнули на маргину.
Тадића не познајем, чуо сам, од поуздане личности, да није лопов, што није довољно да се постане државник. Он није моја шоља чаја, што би рекли Енглези.
Шта мислите о владавини Александра Вучића?
Волео бих да на крају испадне добар како се у неким тренуцима показује, а плашим се да ће бити лош како се, такође повремено, даде наслутити. Превише је осетљив на критичке примедбе, као да није чуо за изреку да се свету не може угодити. Верујем да је вођен добрим намерама, а шта ће учинити, не зависи само од њега. Није му лако, дај Боже да исплива…
Којој Србији ви данас припадате – Првој или Другој?
И једној, и другој, и трећој, под условом да нису у служби туђина. Не смета ми критичност другосрбијанаца, ако је надахнута патриотизмом, и они који мисле друкчије не морају самим тим бити издајници и непријатељи. Треба слушати велике претке, они су градили племениту Србију, отворену према свету, поноситу, кадру да издржи свакојака искушења, Србију верну извесној вишој идеји постојања. Имамо много мана, али и изузетних врлина, које данас недовољно негујемо. Остаје нада у младе, на њима је да донесу препород, у духу богатог историјског искуства.
Које је данас највеће национално српско питање?
Демографија, то јест обустава рађања. Без рађања нема ни економског напретка, ни државне независности, нема националног достојанства, нема вере и наде. Нема живота. Демографија је, између осталог, жртва поремећеног система вредности, губљења правца и смисла. Изишли смо из двадесетог века ошамућени, збуњени, уплашени, никако да се повратимо од ружног сна, да се излечимо од удара и разочарања. Од момента кад почне обнова становништва и све друго ће кренути како треба.
Да ли би Срби требало уопште да се питају – Европска унија или Русија? Или то питање више нема никаквог смисла?
Наше је да сарађујемо са сваким ко то хоће и ко нас поштује, и да се не заносимо илузијама о љубави и пријатељству међу народима. Од Европе се може доста научити, независно од Уније, мимо Брисела. Русија нам је у генима, иако не обраћа нарочиту пажњу на нас. Брисел нас уцењује и гледа како да нам, миц по миц, коначно отме Косово и Метохију. Европа је америчка колонија, она нам је, под вођством свог ментора, у последња четврт века нанела много зла, штете и неправде. Морамо трпети и бити свесни свега, не заборављати, не заваравати се. Русија је велика мајка, она гледа своја посла, па се и нас понекад сети. То смо што смо, ту смо где смо, осуђени на себе и на своју историју. Упућени на мудрост, и на борбу, борбу за опстанак.
За посланичког кандидата у Малом Мокром Лугу одредио ме је Ђинђић, није имао никог другог при руци, требало је покрити 250 бирачких места, много гласачких кутија а мало људи, бар у оном часу. Имао сам, као писац, некакво име у јавности, и он се понадао да ће то, бар понеког, привући. Добио сам осам одсто гласова, боље нисам ни очекивао. Излепили су постере са мојом сликом по вароши, и син једног мог пријатеља питао је свог оца: „Зашто је чика Мића излепио своје фотографије по бандерама?“ Кад сам то чуо, постидео сам се, али у животу има и већих брука. Паметно дете, помислило је да сам полудео
Шта бисте ви као неко ко од 1984. живи и ради у Паризу поручили српској омладини? Да остају у земљи или да крену вашим стопама?
Нека остане тамо, ако икако може. Моје искуство је нетипично, ја сам писац, моја домовина је радна соба, поље деловања језик и сећања на родну земљу. Нисам се ни за педаљ удаљио од ње. Сваке године проведем по два-три месеца у родном селу, у Шумадији. Живим као водоземац, мало на копну, мало у води, у Француској и у Србији, највише сам са собом, у себи. У бекству, бежим из земље и бежим у њу. Нисам никуда побегао, само сам се склонио. Мало је оних који успевају да уистину раскину са завичајем, које је усрећило евентуално побољшање материјалног положаја.
Моја деца су рођена у Француској, а млађи, Борислав, носи мајицу на којој пише „Србија“. Ко не мора, нек не напушта родни крај. Ваљда ће и тамо једног дана кренути набоље.
Ако је, како тврдите, језик највеће уметничко дело нашег народа, шта је онда наше највеће национално дело? И које су за вас националне институције?
Академија, Матица српска, Српска књижевна задруга, народна књижевност, Српска православна црква, неколико музеја и позоришта, крсна слава… Има се шта чувати и неговати, нисмо тиква без корена.
Живите у Паризу, али не купујете њихову штампу још од бомбардовања Србије због бунта против тог чина. Како вам изгледају српски медији?
Страну штампу сам престао узимати у руке због увреда и лажи којима нас је засипала. Они да ме вређају, а ја да им за то плаћам, не иде. А и иначе, лаж је досадна забава, све сам новине заувек „прочитао“, у преносном значењу те речи. Кад сам у Србији, узимам Политику, по навици. Ни она није богзна шта, али бар је стара и уме кадикад да ме пријатно изненади. Обрукала се кад је кренула да опонаша Њујорк тајмс, сецкајући себе на тематске целине. Тада је укинула и међуратни додатак за децу… Штета.
Остале листове не познајем. Смотрим, у киоску, понеки наслов на првој страници и то ми је довољно.
Како изгледа ваша листа пет највећих српских писаца?
Има их више од пет, и ту нећу бити оригиналан ако наведем Вука, Његоша, Андрића, Црњанског, Бору Станковића, Лазу Костића и тако даље, у том правцу. Има их и биће их, једино нас језик, помало, служи.
