Прочитај ми чланакПОСВЕТА ВЕЛИКИМ ПИСЦИМА
Кад помислим да су, за кратко време, отишли Милован Данојлић и Рајко Петров Ного, два високоврха храста српске поезије, сетим се речи руског философа Владимира Вараве, који оштро пориче сваку врсту утешне меморијализације покојника: „Свако оправдавање смртног живота позивањем на узвишено сећање потомака, на заслуге које ће човечанство поштовати, на допринос развоју културе и остало, апсурдно је, чак и неумесно будући да не отклања суштинско зло постојања – катастрофу личног уништења у смрти. (…) Смрт није норма већ зло и туга, и смртник не може бити срећан.“ И зато не примам као утеху ништа од онога што ће бити речено: ни то да су се, рецимо, „наживели“ (Данојлић), ни да су се „одморили“ (после дуге и тешке болести, као Ного). Јер су губици ненадокнадиви.
Фото: Јутјуб
И ово је сведочење о тој ненадокнадивости губитка.
Али и о нади, али и о нади.
O ДАНОЈЛИЋУ
Волео сам Милована Данојлића.
Волео сам га као дете, када сам, са нарочитим личним осећањем, читао песме о Крсти Пепи, који, „сам, у каменој кући, не зна за другарство“, и чији отац, џамбас Џон Хохохонд, и мршава, пренежна мајка Лиза, воле то дете, али отац не уме да му то покаже јер пије и виче, па Крста личи на цара без престола, коме су варвари украли царство. Па сам волео његове песме о воћу и поврћу, које су певале, као „Дуња“, о томе да пре но што смо на земљу пали, све смо већ видели и све знали. И да је прах на црном грожђу доказ да „нешто нејасно има на земљи и на небесима“.
Сваки сусрет с њим био је празник. Уживао сам у његовим причама, које су у себи имале нечег опојно животног, чак и кад су сведочиле о тешким догађајима. Тако је једном причао о дану Миљковићеве смрти у Загребу, када га је, ни сам не знајући зашто, тражио по Тргу републике, надајући се да ће угледати његов шешир и бели шал. Били су се нешто споречкали (Миљковић старији, мушичав, а Мића није дао на себе), па је Данојлић осетио силну потребу да га види. И није га видео, а те ноћи су му јавили црну вест из Ксаверске шуме.
Гледао сам га на његовом имању у Ивановцима, које је монтењевски чувао и обделавао, и стајао је поред црквице коју је, на својој земљи, подигао. Увек је био стидљив, смеран, као да први пут почиње. И увек учтив, као Шумадинац кад ступа у храм или улази у лекарску ординацију. А песме је говорио природно, чисто, полажући интонациони рачун за сваку реч, наглашавајући расудно и осећајно, као учитељ, као мудрац, као памтилац искона. И увек се јављао писамцем, телефоном, послатком својих књига. Присан, а никад прост; свачији, и свагда свој.
СИН СВОГА ЈЕЗИКА Целога живота Качерац Данојлић је био син свога језика – спреман да говори, настави тамо где су преци почели. Он је и у топонимији и хидронимији завичаја учио да свакодневицу уздиже у неролазну лепоту песме.
Пишући предговор за Качерске легенде Миодрага Јаћимовића, Милован Данојлић je записао: „Народној топонимији, као ни народној етимологији, не сме се на реч веровати. Тешко је раздвојити истините поводе од каснијих повезивања и домишљања. Ако се многе од тих причица не могу узети здраво за готово, може се уживати у детињој језичкој разиграности и довитљивости Качераца. Брдо које се БЕЧИ на околне брегове, названо је БЕЧ. БОСУТА је добила име по БОСИМ женама које су носиле камење за зидање Острвице (Јерининог града, дакако!). Брдо ЧИКЕР носи такво име јер се на њему говорило: „ЧИК да видиш као са овог брда!“ Напивши се воде, захвални Турчин баци драги камен у извор, и село доби име ДРАГОЉ. Место где је вода ПРСНУЛА из земље, названо је ПРСКОВАЧА. Извор на коме су се људи ВИДАЛИ, прозван је ВИДАН. Село из којег су ТРУДНЕ жене носиле камење за зидање Јеринине задужбине (опет!), названо је ТРУДЕЉ… И тако даље, у том духу. Маштовит, сналажљив и склон игри, народ је стигао да крсти сваку падину, превој, вир, раскрсницу и извор.“
Пошто је знао тајне историје скривене у завичајним пределима, Данојлић није могао да пристаје на лажи Новог поретка о себи и својима.
Песник, приповедач, есејиста, преводилац (свој матерњи језик је даровао препевима, између осталих, Шарла Бодлера, Пола Клодела, Луја Арагона, Езре Паунда, Виљема Батлера Јејтса, Јосифа Бродског), добитник наших најугледнијих књижевних награда, превођен на низ страних језика, остајао је, чак и у својим песничким екстазама и на стазама светског путника, једног од највећих путника и путописаца српске литературе, „шумадијски“ трезвен – аполонски одмерен, чак и кад лута Дионисовим луговима и виногорјем.
Сад нам је отишао. И много ће нам недостајати.
СВЕДОЧЕЊЕ ОЦА ЛИКЕ Његов парох, отац Светолик Лика, о почившем песнику је записао: „Милован Данојлић је за собом оставио бројна књижевна дела и један је од највећих српских писаца друге половине ХХ и почетка ХХI века, али ће у историји наше цркве остати упамћен и као ктитор једног храма у којем ће се славити и прослављати име Божије. И у најгорим временима за време комунистичке власти у нашој земљи он се није одрицао своје православне хришћанске вере. Призивам у сећање почетак осамдесетих година прошлог века када одлазим недељом у моравачки храм, и на служби међу малобројним верницима у нашој цркви је и песник Милован Данојлић. Обучен скромно и увек са кожном торбом преко рамена, у којој је била понека књига, свеска и листови куцаног текста. Долазио је увек пешице и по киши и лошем времену са штапом у руци, пешачећи четири-пет километра од своје куће. И у периодима када борави у иностранству, шаље новчане прилоге моравачкој цркви. У Поатјеу са супругом иде недељом у православну цркву у којој служи свештеник Француз. Супруга Сања, када има времена, спреми и просфоре за Литургију.
„Красиле су је скромност и ненаметљивост, и поред тога што је прошао свет и познавао многе значајне песнике и књижевнике широм Европе. Волео је искрено свој народ, своју земљу, свој завичај, волео је разговор са обичним људима на улици, у продавници, на пијаци, са комшијама и земљацима у селу.“
Прибројан својим прецима, Данојлић чека васкрсење мртвих.
О ПЕСНИКУ РАЈКУ
Својевремено сам, о Рајку Петрову Ногу, записао и ово. Сећам се једног од првих, на јави, а као сневних, утисака које сам имао приликом сусрета са фотографијом Рајка Петрова Нога: глава и бркови као у Ничеа, учини ми се; и од тада сам дуго размишљао о Ничеу као неком нашем динарцу, бунтовном Херцеговцу депресивних бркова (утисак је појачавала чињеница да је Ниче презирао германство, да је за себе говорио да је пољски племић, и да је једини психолог од кога је учио Достојевски), а Ного ми се привиђао ничеовски разбарушен, нарочито онај из прве, „младобосанске“, „зимомора“ фазе. А после „Недреманог ока“, „Јечма и калопера“ и „Не тикај у ме“, схватио сам зашто Ного није завршио као несрећни Фридрих (десет година, кроз окно луднице, загледан у возове који пролазе): ипак је Србин из тих крајева рођен под сунчаним жезлом Светог Василија Острошког, слава му и милост, у земљи која је вековима крварила за крст часни и слободу златну, док је Ниче син Запада на коме је Бог умро, а заменило га златно теле. Па је онда Ного прошао кроз рат србофоба и слугу србофобије, бивше браће која су 1991–1995. разарала наше западне завичаје, па је био на тлу када су се озвереници, карикатуре Ничеових надљуди, 1999. бацали бомбама на град у који је Ного 1982. добегао из магленог Сарајева. И Ного би, онако бунтован, у свету лажи и привида, постао Ниче, да није поново освојио своју традицију, да није имао чему да се врати (из дома за сирочад дому у Виловоме долу, и Дому Очевом, у Небеској Србији, нашој заједничкој отаџбини и очевини). Вратио се, и то не празних руку. Вратио се са својом величанственом поезијом.
О ДИСУ И НОГУ Милован Данојлић, у својој беседи о Дису, одржаној у Чачку, на Дисовом пролећу, 9. маја 1995. године, рече: „И данас се, по нашим селима, понегде, суботом по подне, може чути кукњава усамљене сељанке. Тај лелек је сав у круговима, у завапљењима, у воздвизањима ка небу, и у понављању првог вапаја. Није ли најбољи, песимистички Дис преузео тај мелодијски образац, распевао га у својим једноличним строфама, које се завршавају понављањем првог стиха, дакле, признањем да на постављено питање нема одговора, да је небо над нама затворено, па нам не чује зова ни вапаја? Он своју запевку сриче на гробљу свих епоха и свих народа, где су покопане наше најлепше илузије, наше наде у нешто што никад није било и никад неће бити. То је наш најпродорнији јаук за изгубљеним Рајем, за лепотом и добротом од којих се, са првим закорачајем на Земљи, све неповратније, све болније удаљујемо. Уверење, односно осећање да смо са рођењем изгубили неповратно благо, једно је од општих места словенске осећајности, која код нас има посебну, дисовску боју.“
И Рајко Петров Ного је наследник песника чије су очи виделе сву патњу овога света, и нарицале над нама, свим људима, и над нама, Србима, који смо људи нарочитог кова, вишевековни патници жељни одмора, макар и у гробу. Дисовим плачем, плачем песника кога је Ного назвао „враним гавраном Дисом“, плакао је у својим стиховима и Ного, молећи се да га зрело жито и плави босиљак штите од ласерских зрака из мафијашке руке, и плачући над својим Братом Србином, који је, колективни Награило, пошао у „недоба на покладе“, кроз сву своју историју, писану и неписану. Плакао је од дома за сирочад, преко ропства у Титотопији, до ратова за српску слободу у Босни и Херцеговини крајем нашег века. До данас. Али то није био плач пораженог него суза која буди и устаје с нама, и не мири се са злом. И то је плач који умива очи, да гледају „изван сваког зла“.
СРДИТИ БРК У БОРБИ ПРОТИВ СМРТИ Песник Ного је био и онај „срдити српски брк“ као у Марка Миљанова, из чијег племена је Рајко, Рашовић и Куч од старине, потекао. Зато је умео да се супротстави свима који су се дигли на нас, и да се дружи са Ратком и Радованом, и да пљуне у лице издаји српских завета када је, пред нарогушеним ДОСманлијама, беседио о Сретењу 2004.
Волео сам да видим Рајка Петрова Нога, постојаног међу рушевинама, како нам суверено каже да „није све пропало кад пропало све је“. Дивио сам се Рајку Петрову Ногу док је, сонетом и слободним стихом, враћао ударце смрти која је покушавала да му се прикраде кроз тешку болест. Био је као Хајдук Вељко који „главу даје, а песму не даје“, па је, како рече Сима Сарајлија, „смрт на мегдан изазвао саму“.
Она је, на први поглед, сада победила.
Али само на први поглед, ако се заборави на чињеницу свеопштег васкрсења. Ного је у васкрсење веровао, јер му је слава била Лазарева субота – његово крсно име Христос је дигао из мртвих.
ЗАВЕШТАЊЕ НАШИХ ПЕСНИКА Кључни проблем свих нас је проблем смрти. Жарко Видовић каже: „Живот је достојан живљења и свака смрт, поготово смрт вољеног човека или детета – је зато ЗАПРЕПАШЋУЈУЋА! Она је НЕПРИРОДНА, она је СКАНДАЛ. Она је неприродна с обзиром на праву природу (суштину) ЧОВЕКА! Она је ЗЛО! Она је једино зло! Она је узрок и корен свих оних појава, погледа и вера и философија и тиранија и понижења које називамо ЗЛОМ у историји! Она није природна појава, него плод човековог ОТУЂЕЊА од своје првобитне ПРИРОДЕ! Зато је немогуће бити ИСТИНИТ ПРЕМА БИТИЈУ, а при томе певати песме у славу смрти, и тумачити битије као ‘битије за смрт’ (Хајдегер)! Немогуће је уопште волети – икога и ишта – ако битије не славимо упркос свему, упркос и смрти, као Јов старозаветни! Ту истину – у запрепашћености пред смрћу ( наравно, смрћу не ‘мојом’, него неког или нечег ВОЉЕНОГ – ту истину може да схвати само ЉУБАВ која није ништа друго до оно ноеин, задивљено посматрање битија! (То не може да схвати човек који се боји искључиво за свој живот, своје сопствене смрти. Јер он није спреман да слави битије него ‘после мене потоп!’) Човеку, да би био христолик, не пристоји да пева песму смрти, да битије изједначује с небитијем, да битије презире, јер, ето, ‘чему живот кад сам ја смртан!’“ Милован Данојлић и Рајко Петров Ного нису певали смрти, него животу, чији је извор Творац, „творитељном зањат поезијом“, као у Његоша. И зато су, скупа са великим Полом Клоделом (у Данојлићевом препеву), могли да кажу:
„Верујем да je Бог, иако га видим, усред свакодневнице, / Кao што je са анђелима на небу, / и као што je y срцу безгрешне Девице, / Ту, нa железничкој станици, y фабрици, y јаслама и y винском подруму,/ и на гумну пуном пшенице. / Небеса и земљо, дела јутра и дела вечери, / y сваком поводу / Славите Господа и изричите хвалу Господу. / Kyrie eleison! Kyrie eleison! Kyrie eleison!“
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 3, 2022
