Прочитај ми чланакЗашто је посета министра у унутрашњости увек везана за наступ КУД-а, а не за једну позоришну премијеру Горког, Берхарда или неког савременог српског аутора? Ко је одговоран за наметање чињенице да се само у престоници ствара висока култура? И ко ће бити одговоран за ускраћивање одговорајућих садржаја гомили младих у Неготину, Зајечару, Нишу, Сјеници, Ужицу, Сенти?
Фото: Архива Позоришта Бора Станковић
Зашто је посета министра у унутрашњости увек везана за наступ КУД-а, а не за једну позоришну премијеру Горког, Берхарда или неког савременог српског аутора? Ко је одговоран за наметање чињенице да се само у престоници ствара висока култура? И ко ће бити одговоран за ускраћивање одговорајућих садржаја гомили младих у Неготину, Зајечару, Нишу, Сјеници, Ужицу, Сенти?
Навршило се четири године од када позориште у Врању није обновљено, а нико чак и не прича о томе. Такође, оно о чему се тек нерадо говори је статус позоришта на северу Косова и Метохије.
Београдска позоришта су махом у фокусу када се о овој сфери културе говори, што због смањеног броја премијера, што због објективног проблема око општег финансирања.
Међутим, оно о чему је све мање простора да се говори је значај позоришта у унутрашњости за развијање глобалне културне мреже. Култура једне земље почива у њеној децентрализацији, у разуђености како менталитетској тако географској при стварању уметничких дела. То је наравно немогуће, ако се систематски заборавља и уништава локална култура.
Многи велики глумци, редитељи и писци, почели су у локалним трупама при некадашњим Соколским домовима. Социјализам је донео секције, смотре и такмичења из којих су се рађали касније озбиљни професионалци. Рападом земље, тај здрав аматеризам изгубио је свој замах, а финансирање локалне, професионалне културе постаје невидљиво или непостојеће.
Суседна Словенија, која нам долази како на Битеф, тако и сваке године на редовна гостовања, један је од одличних примера како позоришна сцена може да функционише у мањим градовима – Марибору, Крању и Цељу, а не само у престоници.
Сваки од ових ансамбла показује завидни уметнички ниво, управа доводи најбоље словеначке и регионалне редитеље. Сцена за децу у мањим градовима, што се најтранспарентније може видети на фестивалима, у Словенији ради перфектно. Систем размене уметника и циркулисање различитих уметничких енергија, када о позоришту говоримо, Словенију ставља у лидерску позицију.
Код нас је ситуација потпуно другачија. Сем Суботице, која је свој израз наметнула пре свега уметничком прогресивношћу и Новог Сада, позоришни рад кућа у унутрашњости сведен је на нешто што се јако често окарактерише као провинцијална уметност. Зашто је то тако? Пре свега, зато што је јако важно разграничити шта је оно што воле широке народне масе, и оно што људи који су у врху медијске власти мисле да тај исти народ воли.
Такође, потцењивање унутрашњости као озбиљне публике је тек проблем. Апсолутно остаје нејасно зашто се подразумева да људи који су из унутрашњости имају мање рафиниран укус од људи из престонице. Нарочито ако се вратимо на наслеђе СФРЈ где је расподела културних догађања ишла тако, да један Ниш није нимало заостајао за Београдом или Загребом. Локалне уметничке сцене, често су биле интересантније и живље од престоничких.
„Критичарски караван“, позоришно-критичарски пројекат који обухвата приказе и критике представа региона први је корак у медијској видљивости позоришних премијера које се дешавању ван Београда. Оно што би био следећи корак је озбиљан програм финансирања, укључења локалне заједнице и размене како редитеља, писаца тако и глумаца.
Питање за будућег министра културе управо је то – Врање нема позориште, не својом кривицом – шта ће се с тим догодити? Позоришне установе у осталим градовима јако често су цензурисане од локалних власти, “ саветоване “ у вези репертоара, па чак и када постоји објективна жеља за прогресивним уметничким идејама оне не дођу до реализације.
Зашто је посета министра у унутрашњости увек везана за наступ КУД-а, а не за једну позоришну премијеру Горког, Берхарда или неког савременог српског аутора? Ко је одговоран за наметање чињенице да се само у престоници ствара висока култура? И ко ће бити одговоран за ускраћивање одговорајућих садржаја гомили младих у Неготину, Зајечару, Нишу, Сјеници, Ужицу, Сенти?
Локалне заједнице имају обавезу да негују своје народне обичаје, али и да стварају храбре и смеле уметничке праксе и шансе. Нисмо свесни колико нас кошта подела на црно и бело, на мејнстрим и елиту и колико ће нас тек коштати.
