Pročitaj mi članak
Познати глумац Никола Симић преминуо је данас у Београду у 80. години. Датум сахране биће накнадно саопштен.
Српски позоришни, телевизијски и филмски глумац, рођен је 18. маја 1934. године у Београду.
У гимназији глуми у драмској секцији, а касније дипломира глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Прву улогу игра већ као студент (1957) у Југословенском драмском позоришту, чији је стални члан од 1959.
Играо је у многобројним филмовима и ТВ-серијама. Прославио се улогом Мите Пантића у филмском серијалу „Тесна кожа“ (1982 — 1991). Глумио је у ТВ-серијама „Срећни људи“ (1993, 1995), „Породично благо“ (1998, 2001), „Агенција за СИС“ (2006, 2007), Љубав, навика, паника (2006, 2007).
Од 1971. игра у представи „Буба у уху“ са којом је 7. јуна 2011. прославио јубилеј 40 година играња.
Познат је и по томе што је синхронизацијама цртаних филмова на српски „позајмљивао“ глас Душку Дугоушку, Микеланђелу и Секачу у Нинџа корњачама, Мегатрону, Блустрику и Чипу Чејсу у Трансформерсима.
Брат је глумца Славка Симића.
Датум сахране Николе Симића биће накнадно саопштен.
![nikola i slavko simic yy]()
Никола Симић: Немам жал за младошћу
Глумац говори за „Новости“ о првој улози у мјузиклу, некадашњем ЈДП, почецима, великим глумцима. Сваки животни период и време носи нешто специфично. Не мислим какав сам био, какав сам сада. А и да мислим, да ли би ми помогло?
ЧЕМУ ЈУБИЛЕЈ?
* Премијерно сте на сцену стали још као студент 1957, пре педесет пет година?
– Било је то у представи „Оклопни воз“, у режији Мирослава Беловића.
У главној улози Миливоје Живановић, играо је и Ајваз, Зоран Ристановић.
Имао сам епизоду, улогу богомољца.
Нисам обележио јубилеј. Чему? Сад то раде певаљке за 25 година рада по кафанама.
Немојте само о култури да ме питате. Одмах се сетим Жила Верна и „Двадесет хиљада миља под морем“!
Све је мање има у новинама, њене ступце узимају силиконске груди и задњице.
Зачудило ме је кад сам видео да је неко овог младог математичара ставио на насловну страну новина…
Не воли када се каже да је „легендарни глумац“, али он то јесте. Јер, на прагу осме деценије живота остварити прву улогу у мјузиклу, притом играти с толико глумачке прецизности и полета, а у певачком смислу и снаге, то може само неко коме припада епитет легенде – недавно је објавио ријечки „Нови лист“ поводом гостовања београдског мјузикла „Продуценти“ на фестивалу у Опатији, а део одушевљене критике односи се на нашег Николу Симића.
А он заиста може све. Да мало нервира, мало шармира као Остојић у „Срећним људима“, бриљира у „Тесној кожи“ као вечити „млађи референт“ Мита Пантић, позајмљује глас Душку Дугоушку, више од четири деценије носи „Бубу у уху“, па чак (како су објавиле једне новине) „глуми“ и родитеља на телефону и оправдава изостанке!
Коначно, успело му је и да помеша, сам ће рећи, воду и уље: да пева, игра и глуми у мјузиклу.
– Када сте пред неким задатком који никада нисте радили, а у неком сте зрелом добу (да не спомињемо године „на прагу“, јер и у четрдесетим се можете осећати као да имате осамдесет и обрнуто) резултат увек зависи од вас и вашег погледа на живот – објашњава Симић.
– Ето, редитељ „Продуцената“ ме је позвао да сад нешто први пут радим, а неуобичајен задатак сам имао и као студент на почетку каријере, у ораторијуму „Јованка Орлеанка на ломачи“ на Коларцу. Марија Црнобори играла је Орлеанку…
Ето, после толико година сусрео сам се са новим изазовом који се зове мјузикл. Сећам се времена када је Позориште на Теразијама гајило оперете. Тада сам слушао Бају Бајчетића, Жељку Рајнер, Ђокицу Милаковића. Ансамбл ме је дивно прихватио, а позитивна атмосфера током рада подсетила ме на некадашњу у Југословенском драмском. Како смо се некада радовали 1. септембру и окупљању на почетку сезоне.
* У „Продуцентима“ сте имали прилику да покажете и неке друге уметничке дарове?
– Никада нисам певао, иако сам слухиста, за разлику од оца, брата Славка, па и синовца. То сам наследио од мајке. Отац је на старом Ђерму имао пекару, продао ју је 1940. године и ми смо се доселили на Топличин венац. Славко је изнајмио стан, била је то девојачка собица са кухињом. Али станодавци су се „онесвестили“ када је на шпедитеру стигло нас петоро: родитељи, нас двојица и тетка Живка. Ту је већ живела нека жена са дететом, па нас је било једанаесторо у стану од седамдесет квадрата!
У то доба моји су узели под закуп кафану у Призренској улици. Отац је држао кафану, мајка и тетка кувале, а Славко келнерисао. Неком приликом један гост је чуо мајку како пева у кухињи, па је брата питао да ли би она хтела да пева у Радио Београду. Није било шансе, отац то не би дозволио. Али ето, ја сам сад постао и певач.
* Шта вам је изазовније у новом задатку, певање или играње?
– Певачки део је најтежи. Дуго сам се премишљао, десетак дана нисам потписивао уговор. Нисам хтео да после оволико година нешто упрскам. Редитељ Југ Радивојевић је био упоран и ја сам прихватио улогу. Наравно, представа не престаје да расте, стално се надграђује. То вам је као кад се жена породи: са играњем је као са одрастањем, временом се добија на лежерности и сигурности.
ПОДСМЕХ И ПСОВКА
* Живимо у доба подсмеха и псовке, не само у јефтиним комедијама?
– Тражите од мене да нешто кажем, а нико не слуша ни седе главе наше Академије наука.
Кад би сви дигли глас, можда би се нешто и учинило не само у култури него и просвети, као и свуда другде. Једном давно сам на састанку Градског комитета поставио питање зашто поред музичког и ликовног, не постоји филмско и позоришно образовање, што би било веома важно за општу културу сваког младог човека. Кад се завршио састанак, загрлио ме је високи функционер тога времена и рекао:
„Знао сам да ћеш нешто да засереш!“
* Помињете стари ЈДП. О прохујалим временима у овој кући ређе се прича него, рецимо, о некадашњем Атељеу 212?
– Особеним су га, пре свега, чинили ансамбл и глумачке величине у њему. На првом месту били су ред, рад, дисциплина. И одговорност према представи. Она је била неприкосновена: ни по коју цену није смела да се откаже. Памтим кад се једном глумац разболео, а Плеша је узео текст и његову улогу читао на сцени!
Југословенско драмско имало је великих и трагичара и комичара, сви су живели пуним позоришним животом. Представе су биле пуне, постојале су и две ложе са стране – једна за управника, друга за госте.
А управник је врло често присуствовао извођењима. Атеље је, пак, био авангарднији, више се и пило тамо. Код нас су за боеме важили Цоле Дечермић и Миша Самарджић. Али све у оквирима дозвољеног.
* Да ли је понекад било „искакања“?
– Сећам се покојног Мије Алексића. Матине представа „Дунда Мароја“, у режији Бојана Ступице. Мија „ускочио“ уместо легендарног Јозе Лауренчића. Пет до три, њега нема. Перица Словенски спреман да га замени. Мија стиже и, иако „под дејством“ алкохола, перфектно одигра целу представу!
Сутрадан је добио отказ. Тако је и прешао у Народно и више се никад није појавио у ЈДП. Велики глумац, карактерни комичар, кога се позориште одрекло због једног преступа. А данас се представе отказују и телефоном. Само јаве „болестан сам“…
* У вашој класи је завршио и велики Бата Живојиновић, који истина, каријеру није градио у театру?
– Бата је феноменалан глумац у свим својим филмским улогама, али није био за позоришну сцену. Не могу да улазим у анализу и разлоге, вероватно је објашњење у другачијем приступу позоришту него филму. На филму је све брже, од учења текста до свега осталог. Кад већ о томе говоримо, глумци се разликују и по брзини памћења: Ђуза, на пример, после треће пробе зна текст напамет, а ја сам „визуелац“ и морам да прођем кроз низа сцена.
– После четири деценије и даље играмо „Бубу у уху“, истина у декору који је „дерутном“ стању и чекамо шта ће бити са управником.
Садашњи је у в. д. стању, а ја мислим да на то место треба да дође човек који ће дати све од себе, а не узети – све за себе.
Иначе, „Буба“ се игра два-три пута месечно и стално је пуна.
Кад год негде зашкрипи, ми смо ту.
* Готово невероватно звучи податак да су се два расна комичара први пут срела у филму „Бели лавови“: ви и Мира Бањац?
– Таква је наша глумачка судбина, некад прођете кроз цео професионални живот, а да се никада с неким колегом не сусретнете. Предлагао сам Лази Ристовском да са то двоје јунака направи цео филм или серију: како одлазе у светска летовалишта, почињу да пљачкају, постају врхунски преваранти.
* Гледамо са задовољством (чак) и репризе ваших серија. Недавно „Дипломце“, сада „Срећне људе“.
– Гледам и ја. Уживам у сјајној глуми Раде Савићевић, ту је и Бата, Тања Бошковић, па све оне епизодице. Ето, Бата се одлично уклопио у цео ансамбл иако су у њему сви остали позоришни глумци. Иначе, немам никакав осећај кад себе гледам после много година, као у „Дипломцима“, на пример. Уопште о томе не размишљам. Сваки животни период и време носи нешто специфично. Не мислим какав сам био, какав сам сада. Немам жал за младошћу. И да имам, мислите да би ми то помогло?
Својевремено су мој брат Славко и Љиља Крстић играли у Јонесковим „Столицама“, у старом Атељеу у згради „Борбе“. Запамтио сам једну реченицу из текста коју изговара Славко: „Будимо задовољни с малим“. Запамтио сам је за цео живот. Треба се радовати, јер једино тако човек може да се спаси. И волети. Лјубав је основна моторна снага сваког човека. Како без ње живети?
(Вечерње новости)
