Мало ко зна да је стихове за „Марш на Дрину“, чувену корачницу Станислава Биничког, посвећену храбрости српске војске у Великом рату, написао – један новинар.

Чекала је чувена песма чак пет деценија да би добила стихове: а написао их је новинар, књижевник и дипломата – Милоје Поповић Каваја (77).

Добитник Вукове награде

Милоје Поповић Каваја је рођен 28. јула 1936. у Београду, где се школовао и завршио Правни факултет. Члан је Удружења књижевника Србије, генерални је секретар Асоцијације европских новинара (АЕЈ) за Србију и члан Извршног комитета АЕЈ. Поповић је добитник бројних награда и признања, међу којима је и Вукова награда 1996.

Као двадесетосмогодишњи младић Милоје Поповић је 1964. написао стихове за чувену композицију поводом педесетогодишњице Церске битке. Он је у то време био секретар Општинског комитета Палилуле, задужен за идеолошки рад и председник Културно-уметничког друштва „Иво Лола Рибар“.

– Хор је хтео да изведе дело великог композитора. Не знам одакле ми храбрости, али сам написао стихове. Требало је написати речи које ће се певати уз оригинални ритам марша, садржати све оно што је инспирисало аутора композиције и дочарати дух тог времена – каже за „Блиц“ Милоје Поповић.

Ангажовали су се и композитор Милан Бајшански и диригент Душан Максимовић преко кога је Поповић и ступио у контакт са ћеркама чувеног композитора.

– Свидела им се поема и добили смо сагласност породице – додаје саговорник.

У прилагођавању стихова музици помогао је Стефан Ускоковић, а продукција плоча РТВ „Београд“ снимила је прву плочу у извођењу оркестра „Царевац“ и са вокалним солистом Љубивојем Видосављевићем.

– Иако је било време комунизма, и сигурно је било оних који су у поеми видели национализам, нико ме није дирао. Увек сам био „умиљато јагње режима“, а и Тито је говорио да воли тај марш – додаје Поповић.

Многи су губили опкладе верујући да је речи „Марша на Дрину“ написао још за време Великог рата непознати аутор из народа.

Поповић додаје да је у припреми књига поводом стогодишњице Церске битке и славне мелодије Станислава Биничког.

У његовој разноврсној биографији уписано је да је аутор више од 30 књига. Једна од великих љубави је и фотографија.

– Имам архиву од 20.000 фотографија, догађаја и личности из скоро 100 земаља које сам пропутовао – каже Каваја.

Од детињства је заволео писање, а повремено употребљава псеудоним Каваја, што је предратно име оца Гојка. Новинарство искуство стицао је у омладинским и студентским листовима, али прави искорак у ову професију направио је после несвакидашњег боравка у Алжиру.

– Међународна унија студената организовала је омладински камп у Алжиру, као израз пркоса француским властима јер су њихови војници у једном бомбашком нападу срушили школу и убили 11 малишана. Из наше земље је у село Сакијет Сиди Јусеф отишло нас петоро и тамо смо два месеца радили на обнови порушене школе. Били смо на пушкомет од карауле Легије странаца и више пута у ризичним ситуацијама – наводи Поповић, који је 2004, поводом 40. годишњице револуције, проглашен за народног хероја Алжира.

Приче из Алжира одвешће га и у „Политику“, где ће од 1966. до 1972. као професионални новинар покривати међународна, али и домаћа друштвена и политичка збивања. С те адресе одлази на дужност саветника за штампу и културу Извршног већа Србије, а потом у Њујорк.

– Тамо сам од 1974. до 1978. био директор Информативно-културног центра Југославије и у Њујорку

сам написао и „Поему о Тесли“, која је ушла у антологију „Американа“. Мало ко је у то време знао о великом научнику, ни на Нијагариним водопадима није било никаквог обележја. Оформили смо југословенско-америчку радну групу и за три месеца подигли споменик Тесли на Нијагари – наводи Поповић и додаје да би ускоро требало да буде објављена и његова књига “Други живот Николе Тесле“.

Због „Поеме о Њујорку“ проглашен је 1976. и за песника године те светске метрополе. По повратку у Београд Поповић је постао први генерални директор Сава центра, са дуплим мандатом од осам година. Током рата, разорачан распадом државе, одлази у Америку. Али 1996. враћа се у Београд.

– Пад не значи суноврат, већ врло често напредак – закључује Каваја, чији стихови за „Марш на Дрину“ су добили највише гласова на референдуму за српску химну 1992. године. Одлука о химни, ипак, била је остављена за каснија времена.

(Блиц)

Ознаке: "Марш на Дрину", дипломата, књижевник, Милоје Поповић Каваја, новинар