Сликарство је данас изгубило бусолу, али интересовање за њега не престаје. Музеји су добро посећени, а често се пред њима чека у реду и по читав сат. Нарочито кад је реч о изложбама великих мајстора. Волео бих да тако нешто могу да констатујем и код нас.

Нажалост, наш музеј је затворен, а наши људи су вероватно заборавили да су га икад и имали. Овим речима почиње разговор за „Политику” један од највећих српских уметника, и Љуба Поповић и додаје да је неколико година радио на слици „Има ли живота после смрти” коју описује као уметнички тестамент.

Разговор, вођен крајем прошле године, почињемо констатацијом да је прошле године напунио 50 рада у Паризу док ће овде обележити 80. рођендан.

– Нисам ја отишао из Србије из политичких разлога, нити зато што сам обожавао Европу, а мрзео комунизам, отишао сам због тога што је те 1963. године некако било природно да сликар живи у Паризу јер су тамо најбољи музеји, галерије, највише се води рачуна о сликарству, филму. Стигао сам у Париз са 100 франака у џепу и одмах сам био импресиониран нивоом културног живота. На Сен-Жермен де Преу је било 14 галерија и три огромне књижаре. Данас галерија више нема, а од књижара је остала само једна. Питање је дана када ће се и на ту локацију уселити нека од познатих модним фирми. Некада су ту биле уметност и литература, данас су их замениле луксузне крпе, ципеле и парфеми. Баш као и у Београду – на месту где је била Југословенска књига, данас се продају помаде и сапуни. Тако ми то одумирање културе делује слично овде и тамо. Једино што је Париз већи и богатији, па се штета мање примећује. Није исто кад се затвори један од десет музеја и кад се затвори један једини.

Размишљате ли о томе како ће изгледати уметност за 50 година? Хоће ли се уметност свести на досетку, гег, хоће ли свако ко има мобилни телефон моћи да сними филм?

Тешко ми је да прогнозирам. Само видим да се свет удаљава од уметности и културе, а ја некако верујем да као резултат тог удаљавања имамо ратове, превирања, најезду екстремних религија… А ту савремену уметност не могу да пратим, не зато што је презирем, већ зато што ми је стало да сачувам мир и да ме не ремети у сликању. Она може да уништи човека баш као и политика. Сећам се да ми је једном Коча рекао да је власт као да си стално под температуром од 40 степени, а без термометра у устима. Говорио ми је да кад добијеш власт не видиш више ништа око себе. Кад сам му једном рекао да би он био идеалан шеф државе када Броз одапне, одговорио ми је – немаш ти појма о томе, боље се држи твојих четкица. Ја бих био тренер без играча, а држава не може да се води ако немаш тим.

А како објашњавате да је партизанска власт, предвођена машинбраваром, показивала знатно више разумевања за уметност и културу него ова, демократска власт која се дави у причама о Европи, развијеним демократијама?

Али Тито је имао неколико веома просвећених људи око себе, имао је Ђиласа, Кочу Поповића, Мошу Пијаде, Темпа… Ђилас му је, рецимо, предложио да се направе мајсторске радионице, а кад су обезбедили неколико великих атељеа доделили су их заиста сјајним сликарима, међу којима је само Кун био борац из рата и комуниста. И кад погледате ко је све у то време био утицајан на плану културе, сложићете се са Жикином оценом да је то било Периклово доба. Ту су били Ото Бихаљи Мерин, Алекса Челебоновић, Васко Попа, Жика Богдановић, Александар Стефановић, Зоран Мишић… Ако мене питате, наша деградација је почела кад је елита допустила да Ђилас тавори осам или десет година у свом стану у Палмотићевој, а да никад нико није осетио потребу да с њим поразговара. Стално говорим да Србија има најјачи културни потенцијал у региону. Изузетак је само Румунија између два рата, кад је имала велики узлет. И никако не разумем што се тај потенцијал стално расипа, баца у блато, док се истовремено наклапа о некаквом уласку у Европу. Уласку с ким, с чим, зашто?

Мислите да те приче немају никаквог смисла?

Те приче су ми апсурдне и смешне јер, ако идеш у неку средину коју цениш, мораш да пазиш шта носиш у пртљагу. Ако очекујеш да и они тебе цене, а не да те употребе као теглећу марву или да те користе за неке друге приземне циљеве, мораш да порадиш на себи и да размишљаш шта те најбоље представља у очима цивилизованог света.

Шта је, по вама, то што би најбоље могло да нас представља у очима цивилизованог света?

Ми имамо више од 800 преведених књига на француски, од Црњанског и Андрића до Данила Киша, а немамо место где бисмо то могли да покажемо. Имамо једну од три најбогатије светске кинотеке – која, у својој архиви, поседује једини примерак Грифитове „Нетрпељивости” у сепији или совјетске пропагандне филмове које нема ни Русија – а нисмо нашли начин да то обелоданимо и покажемо свету. Ево, ја годинама већ чекам да се неки градоначелник Београда сети, тј. нађе за сходно, да обнови Павиљон „Цвијета Зузорић”, који је, својим кружним изложбеним простором (осмишљеним пре Гугенхајма), био један од најлепших у Европи док га нека будала није уништила постављањем оне дрвене скаламерије. У тој галерији је у моје време одржана велика изложба Хенрија Мура, који је њоме био толико задовољан да је Београду поклонио једну своју скулптуру – коју је неки паметњаковић одбио. Сећам се да је Дадо Ђурић успео некако да дође до Хенрија Мура и да му покаже своје цртеже. Хенри Мур је био одушевљен. Тада је у Масариковом павиљону, кога такође више нема, била изложена чувена уметничка колекција барона Урвартера. Шејка и ја смо тамо свакодневно ишли и пиљили у слике Салвадора Далија „Дан” и „Ноћ”. Била је ту и слика Ђорђа де Кирика „Повратак блудног сина”, па огромне апстрактне слике Роберта Мате, па Лабис, па Пол Делво… А данас нам објашњавају да ће нас Европа или Запад најбоље прихватити ако пређемо на Мекдоналдс исхрану, купујемо њихову трећеразредну робу или имитирамо њихово сликарство.

Али ви у Европи живите пола века и сигурно сте чули од наших људи да је вама лако да поручујете како је Европа смешна, промашена прича…

Да се разумемо. Једно је живети у некој европској престоници, изборивши се за неко место у њој, а друго замишљати да ће „улазак у Европу” омогућити неком аутолимару из Лајковца да се осећа као да је у Паризу. Као што су нас некад замлаћивали комунизмом. А што се мене тиче, ја сам у Париз дошао због Лувра, а не због Француза, њихове демократије или некакве жеље да се профиним. Када ми је мој први галериста Марсел Зербиб рекао да би требало да променим име јер ће га Французи изговарати Жуба, рекао сам: „Научиће, научиће”. И научили су. Као што су научили и да изговоре Ђоковић. Срби су људи с јаким идентитетом и не баш много практични. Не видим како би могли да се уклопе у ту европску машинерију, а да при том не пропадну. Хрватима је много лакше, они су научили да се удварају моћнима и богатима. Место уз скуте увек им је било довољно и пријатно… А кад причам о савременој Европи, увек се сетим великог Сиорана и његових речи, непосредно пред смрт. Рекао је да ће доћи време када ће нам Хитлер и Стаљин изгледати као мала деца у поређењу с оним што нас чека.

Шта је за вас прва асоцијација на реч европске интеграције?

Стенице које су на нас падале с плафона, за време немачке окупације, које су нам пиле крв и којих нисмо могли да се отарасимо. Мени је јасно да је читава та идеја само перфидно осмишљен механизам за израбљивање малих народа, а у циљу да велики, и сами угрожени, некако одрже свој стандард. Прво су економски бацили на колена Грчку, па Ирску, па Португалију, па Словенију. То у 21. веку више није могуће (бар не у Европи) постићи оружаном силом, али је и те како могуће путем задуживања. Ангела Меркел нема ни трупе, ни бркове, али има страшну економску моћ, од које се и Француској љуља тло под ногама. Али, не секирам се ја за Француску.

Наши људи интимно више воле Русију, али свеједно иду на Запад да раде, тамо шаљу децу на школовање…

Руси су наша браћа, сродне душе, њихова културна традиција је на највишем нивоу. Али наш народ има друге циљеве и потребе кад одлази на тзв. Запад. Треба знати и да смо ту поприлични митомани. Нико неће да призна да је тамо пропао или се мучи, у том богатом свету о којем сви сањају. Сећам се да је један чувени ваљевски фудбалер отишао у Чикаго и да се после неколико година појавио у Ваљеву с великом лимузином. Он је тај огроман ауто допремио бродом само да би у њему парадирао ваљевским корзоом, онако с руком лежерно избаченом кроз прозор. А био је обичан геометар и тамо је живео више него скромно. Када сам једном новинару рекао да смо ми трећа лига међу сликарима у Паризу, он ми је одговорио да то неће да објави, јер смо ми и за њега и за Србију први. Да људима не треба кварити снове.

Нисмо први ни међу првима, то је реалност. Не кажем да нисмо постигли успех, да нисмо ушли у антологије сликарства, али не могу ја да стављам моје слике упоредо с неким чија је цена 4 милиона евра и ко је већ у свим светским музејима. Или са именима која су већ ушла у историју, чак и у случају да ми се њихово сликарство лично не свиђа.

Недавно сте изјавили да вам припадне мука кад чујете реч демократија. Да ли је тај презир према демократији настао у судару са стереотипима о Балкану, малим народима и великим силама или је реч о обичном, политичком сазревању ?

Ја сам васпитан на америчком филму и као млад сам обожавао Америку. Данас ме је тога срамота, али ја сам подржавао Макартура у рату између јужне и северне Кореје. Мој омиљени филм одувек је био „Ко је убио Либерти Валанса” Џона Форда, у којем се све време расправља да ли је убица пуцао слеђа или спреда. Данас те убијају с безбедне даљине. Нити може жртва да се брани нити се убица кажњава. За мене су и етика и демократија постале само суптилне пропагандне формуле, моћније чак и од комунистичке пропаганде – која је била толико моћна да чак ни данас не знамо скоро ништа о Краљевини Југославији. Совјетска пропаганда данас делује наивно и провидно. Као кад би те неко лепо замолио да поверујеш оно што ти сервира. Данашња „демократска” пропаганда је опака и арогантна. Чак и кад је њена манипулација очигледна, силом си приморан да је прогуташ.

Својевремено сте, у једном интервјуу, рекли да је тешко имати високо мишљење о култури, ако свако ко купи улазницу за позориште може да види голу стражњицу министра културе. Да ли вас је неки министар културе после неког интервјуа позвао и питао за мишљење?

Једино Воја Брајовић. Али то је било више по ваљевској линији. Он је млађи од мене, а ми смо у Ваљеву били научени да поштујемо старије. Иначе смо добијали чврге. На страну шала, он је био једини министар који је дошао на отварање изложбе у ваљевској Модерној галерији откако она постоји. Та галерија, чији сам ја оснивач и нека врста креативног директора, иначе, никад није добила ни динара од министарства културе, а јавна је тајна да је то најбоља галерија у Србији.

Знате шта, ја с вама могу да причам пријатељски јер се одавно познајемо. Стално се помиње тај мој конфликт са САНУ, која ми је, у своје време, понудила статус дописног члана. Зна се и да су моју ретроспективну изложбу, у чије сам припремање уложио много и времена и труда, отказали а да ме о томе чак нису ни обавестили. Исто тако, славно је пропао и наредни покушај. И сад се опет, ту и тамо, чују неке приче о некаквом јубиларном излагању. Ја на то, наравно, више не могу да пристанем. Ја сам стекао одређено име и репутацију. То подразумева и одређен однос према мени.

Себи могу да дозволим да тако говорим јер од државе Србије не само да никад ништа нисам добио, него сам имао и штете. У мој први атеље, Куполу, провалило је једно државно предузеће, присвојило га и побацало на ђубриште све што се у њему затекло. Радове са Академије, на пример. Некакву надокнаду сам добио, али је тај новац задржала опет некаква државна институција, која ми је обећавала нови атеље или стан. На крају је све скупа опет пропало. И тако даље. А од мене се стално очекује да потурим леђа, а вероватно и да сам финансирам ту неку будућу изложбу.

Сматрам да сам довољно учинио за своју земљу тиме што сам успео да оставим неки траг у светском сликарству. И што сам ових пола века у Паризу увек с поносом (или инатом) истицао да сам Србин југословенског порекла. Сео сам на главу свим својим пријатељима хвалећи Србију и бранећи је. Један мој пријатељ и колекционар из Нормандије постао је већи Србин од мене кад је у књизи Влаха Буковца „Мој живот” прочитао следећу реченицу: „Сретао сам и портретисао краљеве, цареве, кнежеве, најбогатије људе, али никада у животу нисам срео човека који је тако добро познавао сликарство као краљ Милан”. О тој реченици требало би да размишљају и данашњи политичари.

(Политика)

Oznake: Ljuba Popović, slikarstvo, umetnost