Прочитај ми чланак
(Моодирање, Соња Мартић )
Он има 88 година и ради 15 сати дневно. До сада је имао преко 500 самосталних изложби широм света. За своје стваралаштво је добио преко 50 награда. Сврставају га у једног од 100 највећих живих сликара на свету.
Сава Стојков је дете златне Војводине, која је изродила једне од највећих талената у нас. Почео је да слика као дечачић, ни слутећи да ће га многи поистовећивати са његовим тадашњим сликарским узорима Урошем Предићем и Пајом Јовановићем.
Да ли сте имали прилику да упознате Уроша Предића и Пају Јовановића?
Уроша Предића јесам, а Пају Јовановића, на жалост, нисам. Предића сам упознао као сликар у Централном дому Војске Југославије, мислим 1946. или 1947. године. Са њим ме је упознао Драгослав Ђорђевић, историчар уметности, а посетио сам и чика Урошев атеље, где ме је посебно фасцинирала једна дрвена лутка у природној величини која је била обучена у народну ношњу, а која му је служила као модел. Било је ту и других реквизита, читаво море предмета… Чика Урош, како смо га звали, тада 90-тогодишњак (још мало па као ја сада) и жива легенда српског сликарства, био је за мене, тек почетника, велик као Мон Блан. У то време учио сам сликање у атељеима тада значајних сликара Бранка Шотре, Ђорђа Андрејевића Куна, Антуна Хутера, Ивана Радовића, Сретена Стојановића и других, али то кратко познанствоо са Педићем за мене је остало у најснажнијем сећању.
Почели сте да сликате пре II светског рата. До данас сте остали верни свом стилу и техникама, а опет, у току сте са свиме што је донело ново доба. Како у будућности видите однос класичне уметности и нових тенденција/технологија?
Прву школску изложбу сам имао 1938. године, а прву “праву” слику насликао сам 1942. године, као 17-годишњи момчић. Мењао сам временом технике и стилове сликања, али је темељни мотив мог сликарства увек био један исти – равница и равничари. Себи сам још као млад човек рекао да никада нећу дозволити да ме време прегази, па сам остао доследан томе и пратио сам све технолошке иновације које сам радо користио и у сликарству и у животу. Уметност и технологија се међусобно прожимају тако што уметност уз помоћ технологије постаје приступачна изузетно великом броју људи, а технологији прима од уметности ону естетску меру и душу без које би била хладна и бесмислена.
Након толико година вредног рада, да ли Вам је сликање постало рутина или сваком делу прилазите као да ће постати најзначајније у каријери? Да ли је могуће задржати почетничку страст и љубав у стваралаштву?
Морам признати да имам јако велику сликарску кондицију и да сама техника рада већ одавно представља рутину, али само сликање није рутина. То је као када добар пијаниста седне за свој клавир. Техничка рутина је присутна, али свака музичка композиција, као и свака слика, представљају нов доживљај. Када је реч о страсти и љубави према овом мом послу, оне пламте још једнаком ватром као и када сам био почетник.
Да ли добар уметник (да би постао цењен и остварен) мора такође бити и добар трговац, публициста и јавна личност? Да ли је таленат довољан сам по себи?
Таленат је само мали предуслов. Рад и љубав су све друго. А уз то јако добро дође ако имате дара за маркетинг, јавне наступе, осећање и потребу за појављивање у медијима и представљање своје уметности што већем броју људи, за издаваштво (монографије, књиге, уметничке мапе). Све је то пратећи или чак и саставни део стваралаштва.
Готово свака Ваша слика одише топлином (чак и када је снег на њој) и неком хипнотишућом, терапеутском енергијом. Да ли је та енергија ствар технике или лични печат?
Мислим да није ни једно, а ни друго, мада многи који ме познају кажу да је моја природа слична природи мојих слика. Ипак, мислим да је ту сликарски мотив пресудан. А то је природа. Чини ми се да тај свет природе на мојим сликама, који у стварности полако нестаје или мења своје лице, буди својим амбијентом у већини сензибилних људи неку чежњу за оним још праисконским складом и јединством између природе и бића. Заиста ми је много људи рекло да се уз слике мојих вода или поља просто одмарају и регенеришу.
Да ли сматрате да је уметник директно одговоран за своје дело, или је само рецептор, медијатор неке уметничке енергије? Да ли дело живи независно од свог аутора, или су они нераскидиво везани?
Мислим да није само реч о одговорности исказаних визија, већ и мисије, поруке коју шаљете својом уметношћу, чињенице да дело живи уз аутора, али га и наџиви деценијама и столећима. Уметничка енергија је богомдани дар и сви уметници поседују и снажан порив да је искажу својим делима, али одговорност постоји и да дар који сте примили очувате, ојачате и умножите, искористите га да додате који трун на тас доброте, племенитости и лепоте свакодневног живљења.
Који савет (метод) који важи за сликарство се може применити на читав живот?
Бесумње то су посвећеност послу, љубав, стрпљење, опуштеност, истрајност… Ипак, сликарство је такво поље рада где су ове особине лако примењиве, што није чест случај у другим аспектима живота. Ваљда стога сликари и живе тако дуго… Ево, ја сам на прагу 88. године живота, а уз малу паузу радим још по 14 часова дневно, од пет ујутро до вечерњих часова сваког дана.
Колико је битно у уметности (а и у животу, генерално) имати јединствен, препознатљив стил, и да ли је, у супротном случају, разноликост израза и стила доказ недовољно посвећености и аутентичности?
Мислим да је Михиз једном негде записао, то сам упамтио, да је стил неочекиван, а успео искорак из форме. Доследност стилу чини нечију препознатљивост, али не сматрам да разноликост стилова представља недовољну аутентичност, већ је можда само исход радозналости или потребе за променом. Ја, на срећу или на жалост, нисам много експериментисао у својој уметности.
Седам деценија мог сликарског рада је, превасходно, посвећено мојој равници – њеном пространом небу, усталасалим њивама, њеним речним рукавцима и мртвајама, пагански мистичним шумама, шеварима, ђермовима, тршчарама, чардацима, том неодољивом бачком пандану мотивима старог холандског сликарства. Ако сам то претворио у препознатљив стил, а чини се да јесам – не жалим. Напротив.
