Прочитај ми чланак
(Новости)
Књижевник Милован Данојлић, добитник награде „Печат времена“, за књигу „Писма без адресе“: Целоживотни збир бекстава даје празнину која се нема чиме испунити.
Само су будале задовољне оним што су урадиле. Ја нисам. Са сваком новом књигом покушавао сам да поправим и достигнем оно што у претходној нисам успео. И тако сам наређао четрдесетак наслова.
Ваљда сам, овде-онде, био на домаку циља – каже за „Новости“ писац Милован Данојлић, коме ће у недељу у подне, у Звездара театру, свечано бити уручена награда „Печат времена“ за књижевност, коју додељује недељник „Печат“, за књигу „Писма без адресе“ у издању „Службеног гласника“.
Знаменити српски романсијер, песник, есејиста и преводилац, награђен је за изузетан књижевни опус, а поводом „Писама“ која су права данојлићевска мешавина поетске прозе, есејистике и записа. Ово је књига о драматичном односу између осетљивог појединца, завичаја, отаџбине, Запада и света.
Данојлић је, по речима Јована Делића, председника жирија, оставио снажан индивидуални печат на време од 1957. године, када се појавила његова прва песничка књига „Урођенички псалми“, до данас.
Почетну и актуелну књигу повезује стих што га је Данојлић написао као осамнаестогодишњак: „Бежимо, јер увек из нечег некуда бежати треба“. Иако се напутовао светом, стекао у Француској и Европи другу домовину, није се обескоренио, није се поевропио ни покондирио, већ се непрестано утврђивао у своме језику, проширујући његове и своје моћи. У јеку бомбардовања Србије 1999. године, стао је уз свој народ.
Порази упућују ка мудрости, а за њу се тражи и физичка снага, коју ми, данас, немамо. У Вуковом „Рјечнику“, и у оба превода Светог писма, уман човек је записан као „мудрац“; реч се доводи у везу са придевом „мудат“.
За све што је битно треба имати муда: за небеско опредељење, као и за повећање наталитета. За ово друго поготово – записао је Данојлић.
* Кажете да сте кроз век прошли примењујући стратегију бежања?
– Постоје многе ситуације у којима је лакше побећи него на страшном месту постојати и борити се. Бојим се да целоживотни збир бекстава даје празнину која се нема чиме испунити. Бежећи, избегао сам нека понижења, али сам их заменио другим, подношљивијим. Одговорни смо за неучињено колико и за учињено.
Бежанија је опојна музика наде која, и неостварена, греје душу. Бежање почиње онога дана кад напустимо родну кућу. Код мене је потрајало мало дуже. Још сам на путу.
* Има ли разлике у размишљању и писању, када сте писац у туђини и када сте писац у завичају?
– Утицај окружења је плитак, површински. Оно што је најдубље у нама уобличило се у детињству и у раној младости. Завичај и туђина су два поднебља која се допуњују. У туђини се родни крај приказује у лепшем светлу него да сам га стално имао пред очима, као што је и свет, замишљен на кућном прагу, био чудеснији него касније, кад смо се у њему физички обрели. Добро је упознати и једно и друго, а човек нема куда из себе.
* Стоје ли ту завичај и порекло као терет или као подстицај писцу?
– Без завичаја, и без порекла, човек се претвара у олупину лишену памћења. Да, то је терет мог постојања: једном подстицајан, заносан, други пут мучан, па и болан. Тај терет је, у ствари, сама тежина постојања. Сретао сам, с оне стране Океана, људе ослобођене тог „терета“. Личили су ми на нижа, недовољно рођена створења.
* Какав вам је печат та двострукост оставила у животу?
– Укрштај је, чини ми се, био плодотворан. Искуства с ове стране помогла су ми да боље схватим супротну страну, и обрнуто. То су две стајне тачке. Постоји и она трећа, надземна, метафизичка. Она је најважнија, рекао бих.
Кад би књиге биле довољне за мудро поступање и исправно држање ми, који окапавамо над њима, не бисмо правили толике глупости, чинили непромишљене потезе, улазили у немогуће љубавне односе, допуштали политици да нас вуче за нос. Књижевност, свакако, развија моралну осетљивост, прочишћава осећајност, али њени савети, у практичном животу, остају неделатни пред стихијом природних изазова. У најбољем случају, књиге нас подржавају на путу којим смо, по сили властитог сазревања, већ пошли – сматра писац.
* Књига“Писма без адресе“оцењена је као песнички отпор надмоћној сили. Може ли реч писца да има тежину и видљиви утицај у јавности?
– Важно је да неке ствари буду речене и ваљано уобличене, да се, бар негде, појаве, па ће се, самим тим, проширити простор слободе и срећног разумевања животних токова. Писац је једна мало светлија тачка колективне свести, он увек ради за друге, то јест, и за друге.
Знам да је одјек онога што остваримо слабашан, незнатан; али докле год се оглашавамо, може се рећи да вршимо своју дужност. Моја последња књига носи наслов „Писма без адресе“. Упутио сам је свима, и никоме посебно. Све што сам могао да учиним, учинио сам тиме што сам је написао. Чујем да наилази на известан одјек. Па лепо. Да је друкчије, не бих се љутио.
Живот сваке књиге је велика тајна. Наша читалачка публика је осиромашила, људи се боре за голо преживљавање. Како они, тако и лепа књижевност: и она се бори да преживи.
* Поручујете да су у свету људи постали“робови, просјаци, варалице“, да је од речи“ људска права“, „слобода“и“демократија“, направљена крвава карикатура и орвеловска спрдачина?
– У свим раздобљима историје живот је био мучан подухват. Ако ичему, књижевност нас, од Хомера до Андрића и Фокнера, подучава томе. Либерални капитализам је муку постојања разоткрио до вулгарности, понизио човека на начин непознат у прошлости, учинио да се лепота и духовност, по Марксовој речи, удаве у леденој води рачунице и бизниса.
Истовремено, порасла је свест о насилништву, о отуђењу, о претварању радних људи у робове, просјаке, варалице. Без обзира на све неправде и зла, на сиромаштво и оскудицу, на Кризу која је законито чедо капиталистичке производње, животни век је готово удвостручен у односу на средњи век, а и стандард је виши него икада. Здравствена заштита је побољшана, смртност деце умањена.
* Зашто су Срби, упркос својој богатој и дуготрајној култури, учешћу на правој страни у оба светска рата, постали дежурни европски кривци?
– Од свршетка Другог светског рата ми нисмо управљали својом судбином. После пропасти бившег идеолошког уређења нашли смо се у вакууму, на удару нових освајача планете, као сметња лаком и брзом продирању на Исток, сумњиви због наших неизлечивих симпатија према Русији.
Лоша слика о нама је плод ратне пропаганде која је припремила бомбардовање и отмицу Косова. Не разумем, зашто ту слику узимамо озбиљно. Откуд та потреба да се свидимо целом свету? Као да су ти арбитри у Бриселу и Вашингтону поротници Страшног суда од чијег мишљења зависи хоћемо ли ићи у Рај, или у Пакао. Какав болан недостатак достојанства и самопоштовања. И вере у себе.
* Саветују нам денацификацију, предлажу промену свести…
– Они који нам дају те савете починили су у Аушвицу, у Вијетнаму, и другде злочине каквих, у нашој прошлости, нема. Ми нисмо анђели, али смо од њих свакако чистији.
* Сносимо ли и сами део кривице за оно што нам се сада дешава? Упозоравали сте, рецимо, да напуштање ћирилице у Срба има дугу историју и да је ваља бранити пре свега од нас самих.
– Разуме се да сносимо. Прочитајте документарни роман „Џелат“ Слободана Гавриловића о Србину који је, својеручно, убио око две хиљаде Срба! У присуству власти, наравно. Док се такви греси не окају, нема нам освешћења ни помирења.
* Мислите ли да Срби и даље не умеју да разлуче ко су ослободиоци а ко издајници?
– Народ све види, и све зна, али је изгубио снагу и вољу за животом, што се види и у опасном паду демографије. Препород ће донети млади, а кад, и како, не знам.
