Прочитај ми чланакПознати српски рокер, фронтмен бенда Ватрени пољубац, члан бенда Бијело дугме, аутор чувене песме Томе Здравковића „Сећаш ли се Сања“, и доктор за Рокенрол Милић Вукашиновић, за Видовдан говори о рок сцени данас и некад у Југославији, односу рока и фолка, али и политици, риалити програмима, реп музици итд.
Kао неко ко је део историје Рокенрола наших простора како видите успон и пад рока. Kако је Рокенрол од бунтовничке културе постао државни пројекат?
– Рок покрет у свијету је добио на значају огромном популарношћу рокенрол музике и као начин размишљања и приступа животу је разбио устаљене друштвене предрасуде и разоткрио многе табуе, покренувши и сексуалну револуцију такође, али није био стварно револуционаран у политичком смислу мијењања политичког система, већ је напротив користио лагодност живота у постојећим политичким системима до крајњег хедонизма по принципу “уживам за све паре и не јебем никога”, због чега се и појавио панк покрет који је изворни бунт рок-а покушао да врати али је и он временом изгубио оштрицу јер паре на крају прегазе сваку бунтовничку идеју, па сходно овоме и у бившој Југославији је само пресликано оно што се догађало у свијету и док је рок звук био доминантан, илити “main stream”, главна музика која се највише слуша и презентује у медијима, рок музика је на нашим екс-Ју просторима била доминантна, да би распадом земље и увођењем суровог либералног капитализма преко ноћи, једини вредносни принцип постао “плати па клати”, кад је све неминовно девалвирало и тај новостворени потрошачки менталитет влада и дан данас и једини стварни бунтовници на нашој музичкој сцени су поједини репери који су бунт схватили правилно и бескомпромисно а то што се “државног пројекта” у бившој СФРЈ, то су празне приче, комунисти су само каналисали већ створену популарност појединих извођача, у смислу да случајно не оспоре социјализам као најбољи вредносно-политички систем владавине.
Kако гледате на то да су деца војних лица и службеника државне безбедности постали главни протагонисти рок сцене и да ли је Ју рок био државни пројекат у служби партије или је пак реч о нечему другом?
– Дјеца војних лица или службеника ДБ-а, што сам и ја био, само су осјећали већу потребу за разбијањем строгоће коју су много више од других осјећали код своје куће и у самом одгоју па се стиче дојам да је њихов успјех у музици државни пројекат а није већ су својим талентом направили то што су направили.
Kао неко ко је мешао рок и фолк попут Дилана, како видите однос та два музичка стила и субкултуре? Пре свега како гледате на стереотипе да су „фолкери глупи сељаци“ с једне стране а с друге да су рокери „наркомани који глуме елиту“?
– Па само кад нас је створен тај антагонизам између народне музике и осталих жанрова, док се на западу посебно вреднује и сматра се посве нормалним да неко прво у себи носи музичку културу народне музике свог поднебља, неовисно у којем музичком жанру гради своју каријеру и најнормалније је да нешто што је изворно инспирише у стварању нечег новог ма колико да је то ново стилски различито од изворног и да овдје кажем да моја највећа заслуга као доктора за рокенрол је та што сам са својим народним пјесмама избрисао у главама људи ту главну предрасуду да је новокомпонована народна музика код нас шунд и да је не треба слушати, тако да је тек од мене такозвана „новокомпонована народна пјесма“ постала равноправна са свим осталима.
Због фолк мотива у рок музици оптужили су вас да копирате Бреговића. Но није ни он први који је мотиве народних песама убацивао у рок матрице. Kолико је Бреговић у праву када каже да је то тада била некаква музичка транвестија – у принципу и структурално рок матрица са додатцима из овдашње српске или балканске музичке традиције? Бреговић говори како је од тих првобитних транвестија ишао ка аутентичнијем балканском звуку на коме је после правио интернационалну каријеру. Kако да се наша музичка традиција успешније и на аутентичан начин инкорпорира у већ сад глобални поп рок музички код?
– Мелодика народне музике је у менталном коду сваког народа и нормално је да ако хоћеш да придобијеш што више публике да користиш тај код, што сам и ја радио али више због тога да приближим звук тешког рок-а широком спектру публике и успио сам у томе, јер су људи који априори не воле тешки рок слушали моје пјесме и слушају дан данас а у тешком рок-у су.
Kако оцењујете људе с којима сте сарађивали из рок бранше попут Бреговића, Тифе, Бебека и других у поређењу са фолкерима попут Ханке Палдум или Ере Ојданића?
– Неовисно од музичког жанра или посла генерално у којем је неко, ја људе вреднујем по основном принципу по којем се иначе људи вреднују а то је, да ли имају став и колико су спремни да стоје иза свог става и нажалост, нема их пуно за поштовање с моје стране из било којег музичког жанра или посла којим се баве.
I onda još 30, sindrom prve čaše, periodični alkoholizam, od toga sam se liječio i izliječio. pic.twitter.com/fwJCYbwpjS
— Milic Vukasinovic (@Militch) August 17, 2017
Да ли је рок музика уопште била могућа без дроге и алкохола и каква је порука младима око тих порока који су убили многа велика имена музичке сцене у свету и код нас? Kако сте се Ви изборили са тим пороцима?
– Говорићу у своје име. Ја сам јако млад почео да свирам бубњеве, још са 12 година и да свирам игранке већ са 13, гдје сам кренуо и да конзумирам алкохол, што је постао и мој заштитни знак а то је због тога што адреналин у глави који се постиже самом свирком, настављао сам да производим у глави алкохолом углавном и развратом и блудом, тако да сам послије година и година схватио да сам периодични алкохоличар, неовисно од мјестимичног конзумирања и дроге и тек прије 10 година сам отишао на клинику за лијечење овисности и од тада не конзумирам никакве опијате осим црне кафе и цигарета.
Шта је и где је данас рок сцена на екс Ју просторима?
– Данашња екс-Ју сцена се свела на повремене велике концерте великих имена из екс-Ју а младе рок снаге свирају по гаражама или просторима за вјежбање углавном, јер нити постоје медији који гурају рок музику, или ако их има они су толико минорни да је тешко стећи довољан број публике да би се исплатиле живе свирке по клубовима, којих такође, има јако мало гдје се свира рок, нити друштвене мреже могу то да побољшају, само донекле а та милионска отварања на Јутјубу се односе на популарну музику и имена која су главни медији већ изгурали и гурају и даље.
Шта сте добили а шта изгубили учешћем у риалити програмима? Kолико је ваш живот био један велики и дуготрајни риалити и да ли се може рећи да сте били риалити звезда и пре појаве данашњих риалитија? Шта је циљ таквог представљања себе и излагања своје интиме јавности – да ли је то промоција, новац, егзибиција или нешто друго?
– Мој живот јесте био узбудљив ријалити програм, поготово због сталног коришћења опијата, под чијим дејством човјек ради ствари које у нормалном стању не би ни помислио да уради али то је било видљиво само људима који су присуствовали тим догађајима а прави ријалити је прави зато што се приказује на врло гледаном медију и кад свако може да те гледа у њему и оцјењује те позитивно или негативно а пошто ја јесам егзибициони тип, врло самоувјерен због свог доминантног менталног склопа и талента који посједујем, за мене је изазов био да ме што више људи види у измјештеним околностима, што и јесте принцип по коме се процјењује нечија интелигенција, сналажење у непознатим околностима и онда реално, на концертима и живим наступима људи те на кратко виде само у послу којим се бавиш, виде само тај сегмент твоје личности а милион људи те гледа у ријалитију 24 сата и упознају те 100%, какви год да су.
Шта би било да сте каријеру градили у Америци а не Југославији?
– У Лондону док сам живио од 1971. до 1974., гдје сам отишао да постанем прави, аутентични аутор музике, што се не може постићи ако не осјетиш неку стварну муку у животу, коју код куће нисам могао да доживим јер је било “само ти свирај, опијај се и гањај женске а ми ћемо остало“, нисам хтио да свирам већ сам радио као судопера, истоварач камиона и остале послове који се раде на црно и у тој муци сам прешао на гитару и почео да пишем пјесме на енглеском а које сам 1980., врло познат у својој земљи, носио као демо снимке у Лондон и тамо су хтјели да праве свјетску звијезду од мене али ми је сметало што су ме третирали као поп извођача а не тешког рок-а и то сам одбио и вратио се кући да наставим са развратом и блудом, јер сам тад већ зарадио милионе са Ханком Палдум и својим народним пјесмама.
Ваши политички статуси на Твитеру су доста популарни, шта замерате позицији а шта опозицији и Србији и коме више?
– Послије капитулације у Kуманову, у рату са НАТО пактом, који реално нисмо изгубили, само да смо издржали бомбардовање још мало и послије 5. октобра, сваку власт у Србији поставља Америка и Запад и нема шта да причам о таквој власти, била позиција или опозиција и с обзиром да сам за војну диктатуру, све би их развластио и одузео би им све што су покрали од државе и од народа.
Kако видите значај друштвених мрежа с обзиром да сте врло активни на њима, да имате доста фанова и да сте своју садашњу супругу упознали преко Фејсбука? Kолико има користи од друштвених мрежа у смислу нових контаката и идеја а колика је штета у смислу губљења времена?
– Друштвене мреже су круна технолошке цивилизације и цијели глобус је захваљујући њима као једна авлија а до тебе је шта ћеш и како с том авлијом.
БОНУС ВИДЕО
Гост емисије „Бистро из НAНЕ”, медијске куће „Центар”, био је наш познати редитељ и глумац Ненад Гвозденовић. Он је током интервјуа причао о хришћанству и позоришту (00:31:00), као и о новцу у уметности и критичарима (00:33:00), . Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
