Прочитај ми чланакЗаиста, шта деци понудити уместо Хари Потера? Зашто се руска књижевност за младе не преводи у значајнијој мери?
Ко је, од своје десете до петнаесте-шеснаесте године, с радошћу у руке узимао романе библиотеке „Плава птица“, чак иако је и четрдесетогодишњак, с радошћу ће узети у руке и роман Јулије Вознесенске Касандрин пут: Пустоловине с макаронама (Catena mundi, Београд, 2015). Јер, књиге „Плаве птице“ су, во времја оно (кад нису постојали компјутери и мобилни телефони, као ни скакање у Интернет море), биле извор најчистијег „задовољства у тексту” (Роман Барт). Тада су слике које су извирале из пера најбољих (од Карла Маја преко Хенрика Сјенкјевича, до савременика нашег детињства) украшавале зидове дворца имагинације многих дечараца и девојчурака. Где смо све били – у пустињи и прашуми, 20 хиљада миља под морем, у рудницима цара Соломона… И чинило се: свет је наш зато што смо га прочитали.
Библиотеке „Плава птица“ одавно нема, а вештичарска имагинација Харија Потера освојила је зидове замка уобразиље данашњих дечараца и девојчурака. Али, није све пропало кад пропало све је, како рече Песник. Добре књиге се и даље и пишу и објављују, само их треба увести у наш видокруг. Једна од таквих је омладински роман Јулије Вознесенске Касандрин пут.
О чему се ради у књизи?
Радња се збива у скорој будућности света и Европе. Човечанство је преживело низ природних катастрофа, које су Европу претвориле у архипелаг острваца окружених новим морима и океанима. На местима бивших мегалополиса стоје огромне платформе-бродови у којима људи живе (животаре, таворе, како се коме свиђа). То су они који су, поред природних катастрофа, преживели и Трећи Светски Рат, и који су се потчинили Месији (скраћено Мес), који столује у Јерусалиму, окружен својом елитом, званом Породица, чини многобројна чуда, коначно створивши јединствену светску религију. Њему се моле као богу, клањају му се свакодневно, певају му химне. Друштвом управља тотални Надзор, а сви који су интегрисани у планетарну цивилизацију говоре светски (некад се то звало енглески) и плату примају у тзв. планетама (наравно, реч је о виртуелном новцу). Ко год хоће да купи или прода, мора да има Месов жиг, барем на десној руци. Ван система су само тзв. асови (антисоцијални типови), које еколошка полиција уклања, као што то чини са мутантским коровом или зверима-мутантима, насталим као последица Трећег светског рата. Сви људи који живе и умиру за Меса хране се синтетичком храном и највећи део времена проводе у тзв. Реалности (сајбер спејсу, који је толико савршен да је, штоно реч у Америци, bigger than life). Права реалност није стварност света опазивог телесним чулима: то је компјутерски индуктована Реалност.
Постоји земља која не признаје власт Меса, и против које ће Мес ускоро покренути рат. У њој влада монарх, и она исповеда хришћанство које у Месовом царству (оно аутентично) скоро да више не постоји. Од остатка света ограђена је тзв. Зидом отуђивања, и у њој живе сви који су после Катастрофе успели да се тамо склоне, не признавајући Месу право да их жигоше. Погађате: реч је о земљи из које Јулија Вознесенска потиче, и која је до пре двадесет година била утамничена под именом Совјетског Савеза, и у којој је, као хришћанин и борац за слободу савести, Јулија Вознесенска била хапшена и прогањана, да би је протерали на Запад због „антисовјетске агитације и пропаганде”.
Будућност која је почела
Дакле, то су лице и наличје Утопије остварене на страницама једне необичне књиге, која се појавила на Београдском сајму 2009. године, управо у години у којој је Србија закорачила у још једну утопију, звану Европска унија (као да јој није било доста голоотачко-удбашког „социјализма са људским лицем”). Уместо самоуправљања и општенародне одбране, добили смо геј парадирање, НВО диктатуру и пљување по свему светом у нашој историји. Зато је ова књига и битна: она нас, на крилима белестристике, односи на брдо с кога се много тога може сагледати. Ко хоће да гледа, наравно.
Авантура, свакако
Главни јунак романа је девојка Касандра Сакос, унука Илије Сакоса, грчког милијардера који је много помогао планети у доба Катастрофе, због чега је његова супруга и наследница, Јелисавета, Касандрина бака, добила право да живи у свом замку на неком острву у бившој Баварској, и да не буде под Месовим Надзором. Касандру су, у почетку, чували баба и деда, јер јој је мајка, Софија, живела беспутним животом холивудске глумице, мењајући љубавнике као рукавице. Када је почела да стари, Софија је, као и већина Планећана, затражила еутаназију- и удовољено јој је (под остарити се, у Месовом свету, подразумева улазак у четрдесете године живота).
Софија је после Илијине смрти успела да малу Касандру отме од своје мајке, и пошто ју је запоставила због својих љубавника, као неадаптирану, дала ју је на преваспитавање држави, која јој је избрисала памћење и учинила Планећанинком верном Месу.
Али, Касандри, која своје време проводи у VR стварности Легенде о краљу Артуру, дозвољено је да одржава везу са баком. Јелисавета Сакос је и даље богата и слободна, једна од ретких на Планети. Унука долази код баке на одмор. Пошто је старица повређена, а мора да прибави велику количину макарона, унука узима бакин џип и, кроз остатке Алпа, креће ка остацима Италије, у град Бергамо, да преузме макароне од племића, макаронџије, старца који, уместо cyber space-а, више воли да чита старе књиге. (Нових нема! Све је у cyber space-у.)
И авантура почиње. Стара, добра авантура, оно толкиновско Тамо и опет натраг, оно због чега смо волели и волимо те мале чудне кукице и квачице, које се зову слова. Јулија Вознесенска их вешто плете у заплет и вешто нас уплиће у тканицу свог штива (јер, textus буквално значи тканица). Списатељка отмено одаје почаст својим духовним узорима и најузвишенијој речи Светог Теофана Затворника, али и хришћанској књижевности „летописца Нарније”, Клајва Стејплза Луиса. То је почаст и хришћанској Европи (поред званичног римокатолицизма, који је признао Меса, постоји и катакомбни римокатолицизам, а све вредно из европске спиритуалне баштине налази своје место у свету Касандре која се буди). Но, не заборавимо авантуру!
А како да не буде Авантуре кад је Касандрина бака православна Рускиња?
Како да је не буде кад су макароне потребне скривеном православном манастиру?
Како да је не буде кад Касандра постепено постаје свесна свега: од вере своје баке, преко сопствене женствености, до правог значења кода на десној руци?
Како да је не буде кад треба проћи кроз концлогор у коме еколози и њихови клонирани биороботи „преваспитавају” „асове”?
Потоња времена и ратнице духа
Данас се много прича о последњим временима; много се шири страх од последњих времена и антихришћанских слугу које су све јаче, а све безобзирније кидишу на последње вредности хришћанске Европе. Јулија Вознесенска зато није ништа суштински измислила: она је само згуснула боје на платну савремености. Јер скоро свако од нас има „персонац” (РС) и „мобишку” (не мобилни, него ауто будућности) и може да лута по cyber space-у и све више људи носи личне документе с чиповима (који ће ускоро, авај, ускоро!) са пластике почети да се селе у људска тела – што се већ дешава, на добровољној бази, од Бразила до Далеког Истока).
Читање Касандриног пута је, свакако, упозоравајуће: Много је касније него што мислиш; пожури на дело Божје, говорио је још отац Серафим Роуз (умро 1982. године), а Вознесенска живи још касније од тог много јаснијег. Силе непријатељске према Јагњету Божијем скупљају се у чопоре и спремају за потоњи јуриш. О томе нам, са страница Касандриног пута, проповеда свештеник Александар.
Али, чак и у то доба Антиевропе постоји једна скривена женска обитељ, која се подвизава ка Царству и бдије, непрестаном молитвом, над светом. Као духовна кћи Леснонског манастира, који је, из фрушкогорске питомине Србије, 1944. године, под навалом Титових „ослободилаца”, добегао у Француску, наша списатељица уверљиво преноси читаоцу катарзичну атмосферу православног аскетизма, прожетог светосерафимовском белином преображене твари. Монахиње су, јер су невесте Јагњетове, како племкиње које носе вечно детињство у срцу, тако и ратнице против Звери из бездана Молитвом Исусу, смирењем и кротошћу, оне су доказ отачке речи да ће се и у последња времена спасти они који то желе и пропасти они који би пропали и да није било антихриста.
Антиутопија и хришћанско перо
Основна црта антиутопија какве су писали Џек Лондон, Олдоуз Хаксли, Евгеније Замјатин и Џорџ Орвел (Ђорђе Јанић, Свет страха, Београд, 2001) јесте приказивање зла над којим се, по антиутопистима судећи, не може тријумфовати. У њиховим романима човек је црв, згњечен точком постисторије, а слика стварне будућности је орвеловска чизма која гази људско лице – заувек. Али, Јулија Вознесенска, која је ухапшена у Совјетији 21. децембра 1976. године, која је у затвор понела своју најлепшу хаљину, штрајковала глађу 56 дана, успела је, у то доба, да се огради од „омраженог просташства затворских односа”. Одбивши адвоката, на суду је изјавила: „…Одговарам за то да је свака реч изашла из мог пера – истина, једино истина и само истина. Мој главни сведок је Бог. Он је мој главни бранилац. И своју судбину не уручујем у руке суда, него у Његове руке”.
Зато је Јулија Вознесенска написала роман пун есхатолошког оптимизма. Хришћанска етика последњих времена историје је, по Шарлу Пегију, истина хришћанског песимизма; то значи да ће Хришћанство, као историјска сила, бити поражено. Али, како рече један руски свештеномонах бољшевицима: Ви ћете победити, али после свих победника победиће Христос. Јер, Христос је васкрсао из мртвих; ако је победио смрт и сатану, зар неће победити смртољупце и сатанопоклонике? Они су пред Њим – лишће на ветру, и ништа више.
Једна хришћанка је причала човеку који исписује ове редове да је годинама ишла у цркву, узимала у руке Житија и историјске књиге, али да је тек читајући Quо vadis Хенрика Сјенкјевича успела да схвати како је било ранијој Цркви коју је гонина Империја Pax Romana. Наравно, код Сјенкjевича има и фактографски погрешног, и римокатолички обојеног текста: али, све у свему, књига је писана с љубављу према Христу и Христовима, и зато је њоме могуће почети размишљања о „вери једанпут преданој Светима” (Јуд. 3). Роман Јулије Вознесенске је такође дело људско, па чак и са извесним неподударностима кад је православна апокалиптика у питању, али то дело је прожето љубављу према Христу и онима који у себи носе Његов лик.
Евгеније Трубецкој је, у књизи Смисао живота, подсећао на то да реч Писма о пожару Суда Божијег, који ће спалити дела руку људских на земљи, значи призив да се стварају дела неподложна закону горења. Његова сународница, Јулија Вознесенска, потрудила се да напише несагориву књигу. Са Трпеза њених страница позива све нас на словесну гозбу.
