У роману Дена Доларда „Свадбе седморице Цигана” главни јунак каже да Срби имају више страсти у малом прсту него западњаци у целом телу, а новинар Предраг Милојевић писао је да не може да се навикне на сталожени менталитет Холанђана.

Са Фламанцем Свеном Петерсом, који на свом блогу „Балканбоекен” коментарише све што је протеклих десет година објављено на холандском језику о Србији, Јелица Новаковић-Лопушина позвана је да у новембру борави у списатељској кући у Антверпену и да заједничким снагама напишу књигу поводом 100. годишњице Првог светског рата, где ће уврстити холандске и фламанске ауторе који су писали о Гаврилу Принципу и Србима.

За свој дневник који је писала на холандском језику за време бомбардовања наше земље 1999. године, Јелица Новаковић-Лопушина, оснивач групе за низоземске студије на Филолошком факултету у Београду, награђена је признањем Фламанског ПЕН центра. Стизале су јој тада стотине мејлова из Холандије и Фландрије, па је и њих уврстила у књигу под називом „Прави људи умеју да лете”.

Са Петерсом наша саговорница објавила је и књигу „Кафански трибунал”, на холандском, о београдским кафанама, а пре неколико дана на манифестацији „Севдах пројекат” у Народној библиотеци Србије говорила је о томе како Холанђани доживљавају нас, а како ми њих, што спада у подручје имагологије, којом се бави више од 15 година.

– До 19. века дипломате и изасланици пролазили су крајевима на путу за Цариград и бележили своја запажања. Саосећали су са тешким положајем локалног живља у отоманским временима, али заступали су своје интересе. У 19. веку појединци се интересују за нас, па тако први холандски слависта Хендрик Волфганг ван дер Меј (1842–1914) у делу „Српски еп” наводи да би Германи требало да се угледају на Словене који воле слободу, борбени су и имају осећај за заједницу, за разлику од Германа који стрпљиво подносе тиранију и имају осећај за државу – каже Јелица Новаковић-Лопушина.

Према њеним речима, заборављена Жана Меркус, ћерка гувернера холандске колоније Индонезије, сав иметак је потрошила на ослободилачке покрете – стала је у одбрану Париске комуне и куповала топове за Херцеговачки устанак, у којем и учествује, због чега је песник Ђура Јакшић назива нашом Јованком Орлеанком; а о нама је писала и Катарина Албертинк Тејм у роману о убиству Александра Обреновића и Драге Машин.

– Током балканских ратова овде су боравили и др Копесхар и хирург Аријус ван Тинховен, по коме је названо удружење за културну и научну сарадњу српског и низоземског подручја. Тинховен је помагао да се збрину наши ратници, са доктором Арчибалдом Рајсом обелоданио је злочине аустроугарске војске и написао „Страхоте рата у Србији”. У Ваљеву, где је основао своју болницу, и даље нема ни своју улицу ни спомен-плочу – подсећа Јелица Новаковић-Лопушина.

Даље наглашава да је млади холандски комуниста Маринус ван дер Лубе пешице прошао Југославијом, између два рата, и бележио своје доживљаје, да би доспео у Берлин, где је погубљен због наводног паљења Рајхстага, а да је о стрељању ђака у Крагујевцу песму „Деца са гласом цврчка” написао Карел Јонкхере.

– Још у 16. веку Ван Бусбек пише да су Срби велике испичутуре и вероломци, да би касније у роману „Свадбе седморице Цигана” А. Ден Долард, холандски романописац (заступљен у холандској лектири), такође истакао српску склоност ка пићу, али и гостољубивост. Главни јунак романа је Београђанин Бранко Марковић, фотограф који се заљубљује на Охриду, и наводи да ми имамо више страсти у малом прсту него западњаци у целом телу.

Иначе, Ден Долард је био новинар, живео је овде после Другог светског рата, упознао је Тита и интервјуисао човека који је касније извршио атентат на краља Александра Карађорђевића – каже Јелица Новаковић-Лопушина, додајући да је у Народној библиотеци недавно изведена представа по овој књизи из 1939, а српске народне песме увршћене у роман извела је Квирине Мелсен, у пратњи Петера ван Оса на хармоници и Питера Класена на гитари.

Када је реч о српском доживљају Холандије, наша саговорница помиње записе Милана Кашанина и новинара „Политике” Предрага Милојевића, који наглашава да спокојство њихових грађана и тихост збивања догађаја не одговарају темпу нашег живљења.

– На путу од Амстердама ка Харлему, Милојевић примећује стакленике и размишља како њиховој деци не падне напамет да поразбијају те многобројне стаклене баште. Он не може да се навикне на сталожен и контролисан менталитет и пати што се толико разликујемо – каже наша саговорница и набраја дела инспирисана Холандијом: роман „Амстердам” Марије Личине, истоимену песму Боре Чорбе, књигу Александра Гаталице о Рубенсу – „Дијалог са опсенама”, роман о Рембранту „Млинарев син” Сретена С. Петковића.

Обавештава нас још и да Катедру за славистику у Амстердаму води Радован Луцић из Хрватске и да је са њим управо завршила Хрватско-холандски и српско-холандски речник, са 40.000 одредница, а да српску књижевност у Холандији преводи награђивана Рејна Доктер.

– Амбасада Холандије у Београду организује Фестивал холандског филма, основали смо часопис „Еразмо”, преводимо, између осталог, Харија Мулиша, Хуга Клауса, што надилази дневнополитичке слике и остаје као сведочанство које преживљава. Холандски као изборни језик постоји 27 година, а студијску групу, која је основана 2002, уписује 18 студената годишње, што значи да више не можете да се шетате Београдом, да причате холандски језик и мислите да вас нико не разуме! – додаје Јелица Новаковић-Лопушина.

(Политика.рс)

Ознаке: Јелица Новаковић-Лопушина, Ден Долард, Срби, Србија, Холанђани, Холандија