Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
У години коју је Унеско прогласио годином Ћирила и Методија, у петак ће, на дан посвећен овим словенским мисионарима, бројне европске државе обележити јубилеј – 1.150 година од како су они дошли у тадашњу Велику Моравску (Чешка и Словачка) да међу тамошњим Словенима шире хришћанство и писменост.
Тим поводом, у Народној библиотеци Србије биће отворена изложба под називом „Расејаше речи међу народе нове“. Поставку чини више десетина драгоцених српских ћирилских рукописа и раних штампаних књига од 12. до 18. века.
По речима аутора изложбе, мр Миланке Убипарип, Јоване Станојловић и мр Мирослава Лазића, циљ изложбе јесте да се, у мери у којој то дозвољавају фондови Народне библиотеке, прикажу најзначајније фазе у развоју српског ћириличног писма током епохе руком писаних књига. Аутори су настојали да укажу на разноврсност садржаја наше средњовековне изворне и преводне књижевности, као и да истакну значајне елементе ликовно-уметничког обликовања.
Брзопис
– Као што у језику заједно живе народни и књижевни језик, тако су у средњем веку заједно живела два типа писма – уставно, које прати књижевни језик, и канцеларијски брзопис који прати говор у канцеларијама. Нисмо имали пуно примера за канцеларијски брзопис, али смо из наших фондова издвојили неколико примерака, са којима га илуструјемо – каже Убипарип.
– Наша прва сачувана књига је Мирослављево јеванђеље, са краја 12. века, а по најновијим истраживањима, постоји још старија, настала почетком 11. века. То је Маријино јеванђеље. Како ове књиге нису у власништву Библиотеке, направили смо репродукције да илуструјемо прву фазу писмености – објашњава Убипарип. – Обе књиге сведоче и о међусобном прожимању глагољице и ћирилице у српским срединама у дугом временском периоду.
Маријино јеванђеље се чува у Москви, а два листа се налазе у бечкој библиотеци. Занимљиво је да су та два листа била залепљена на корице једне ћирилске књиге и откривена су приликом рестаурације.
– Маријино јеванђеље је рукопис писан старословенским језиком. Међутим, последња истраживања уверљиво показују да је писар био човек са штокавског говорног подручја – каже наша саговорница. – То значи да је ово јеванђеље споменик који први чува трагове српске редакције старословенског језика. Дакле, то је најстарији споменик у коме можемо да видимо на који начин је старословенски језик примљен на штокавском говорном подручју.
Међу изложеним оригиналним рукописима посебно место има Београдски паримејник, с почетка 13. века, иначе најстарија књига у руком писаном фонду Библиотеке.
Лонгинов аутограф
Захваљујући допуњеном фонду Библиотеке, који чак ни научна и стручна јавност до сада није могла да види, на изложби ће бити приказан аутограф зографа Лонгина. – Нажалост, у питању је фрагмент – истиче Убипарип. – Ипак, то је његово оригинално дело, писано његовом руком. Мада тај фрагмент није привлачан на око, врло је значајан са књижевноисторијског становишта, посебно што до сада није излаган
.- Њена драгоценост није само у старини, већ и у томе што је то најстарији препис посебне редакције паримејног текста, као и због калиграфског писма, архаичног језика и разноврсне и богате илуминације – објашњава Јована Станојловић. – Поред паримејника, међу значајним рукописима су Ивићево четворојеванђеље из 1570, призренски препис Душановог законика, настао у првој четвртини 16. века, као и архијерејски чиновник из 1688. године.
Изложба показује развој писма од такозваног уставног, које је монументално, преко полууставног, до канцеларијског брзописа, којим су писани неки новији рукописи.
– Трудили смо се да покажемо и богатство садржаја – наглашава Станојловићева. – Међу експонатима су рукопис романа „Александрида“, с почетка 15 века, затим призренски правни списи, јерусалимски типик…
На изложби су представљени и поједини примерци старих штампаних књига, од цетињског Октоиха, првог издања на српскословенском језику, штампаног 1494. године на Цетињу, преко првог српског буквара, штампаног у милешевској штампарији крајем 16. века, „Празничног минеја“ Божидара Вуковића, објављеног нешто касније у Венецији, све до 1818. када је објављен „Речник“ Вука Караџића.
