Прочитај ми чланак
Српски и општесловенски Дажбог, као и топоними попут „Дајбабе“, везани за дубоку старост Балкана и Мале Азије. Нова историја европских народа тек треба да се напише. Од Скита, преко Пелазга, па све до Етрураца крију се трагови Словена.
Пошто се ради о очигледној ономатопеји односно о примитивном хипокористику, врло је ризично нешто одређено казати у погледу везе између словенске бабе и хомофног ајгајско-анадолског божанства. Такву везу чини вероватном главно скитско божанство са именом Papaios, како нас обавештава Херодот (исп. G. Dottin, Anciens peuples de l’Europe 176). Ово тим пре што и имену Kubaba одговара мушки облик Ku-babos или Com-babos како гласи потоњи облик. За име овог ајгајско-анадолског божанства постоји само једна једина interpretatio graeca односно romana »Magna Mater«. To би значило да префиксално ko/cu има аугментативни карактер. Безвучност скитских лабијала у имену Papaios не треба нимало да нас буни: њу објашњава не само постојање грчког papos a не babos него и фонетска паралела у хидрониму Tanais-Don. За такву архаичну везу између наше Dajbabe и ајгајско-анадолске Kybebe говорила би и та околност што се име хетског демона који држи небо и који се зове Upelluri не може лако одвојити од догрчких демонских имена Peloros — Apelauros и нашега Peruna (од старијега хетероклитскога Perauro–). O овоме ће бити говора другом приликом јер словенско-анадолске везе нису ограничене на овај детаљ, који би на крају крајева могао бити и случајан (в. чланак Протословени и староанадолски Индоевропљани Зборник филозофског факултета II, 255).
Можда није случајност што се и у тирсенском јавља ономастичка група рара (v. A. Trombetti, La lingua etrusca 224), будући да фонетски систем тирсенски не зна за звучне лабијале. Најзад морамо указати и на хистерогени облик имена Кubābā – Kybēkē. Овакву дисимилацију лабијалног реда имамо и у нашој туђици п(р)оскура од грчког prosphora али питање је да ли се и слов. богу, које сада према Vasmeru не мора бити туђица иранског порекла, може сматрати резултатом такве дисимилације будући да није искључена веза са илирским багарос »топао«. За семантичку еволуцију светао>топао имамо довољно паралела у индоевропском речнику. За другу могућност т. ј. за везу са илирским bagaro–говорило би не само име првог Словенина које гласи Бож (од старијег bhagio–) него и фитоним божур са карактеристичном црвеном бојом. Хетероклитски суфикс код придева који означују боју гласио је auno/auro– па стога у групу таквих придева спада не само божур и дериватско тмуран (~ тмица, тмаст) него и име самог Перуна. Божових 72 главара нису настали под утицајем исто толиког броја Христових ученика јер потврђују постојање словенске сунчане године од 360 дана односно 72 седмице по пет дана. У прилог такве хронолошке рачунице говори и сваком позната чињеница што се среда налази између другог и четвртог дана а не између трећег и петог. Није никакво чудо што је хришћанство, убацујући суботу и недељу (према грчком apraktos sc. hēmera) пореметило донекле ту старију рачуницу.
Да је словенско din– сасвим архаични дериват види се по деноминативу од хетероклитске варијанте н/р dīrīo »гледати« (исп. грч. leukos leussō, Trautmannov Rečnik 56 и Boisacqov Речник s. deato). Шиптарски дериват ditë »дан« и староинд. su-di-tih допуњавају ову серију форматива t/n/r (исп. грч. dōtina поред лат. dōnum и нашег дâр), коју Н. Трубецкој сматра карактеристичном за најстарију индоевропску морфологију, јер се, по његову мишљењу, налази и у неким говорима североисточног Кавказа. Без ових форматива образована је грчка сложениџа ogdodion (код Хесихија) »жртва која се приноси Тезеју сваког осмог дана«. О култској и хронолошкој важности осмице мора се говорити посебно јер је документована не само код Етрураца и на минојском Криту, код јадранских и јаподских лира него и у српскохрватском фолклору. Слично као у Hesihijevu култском термину ogdodion где имамо нулску базу лексичког минимума dei »светао и т.д.« имамо словенско образовање без форматива t/n/r у поменутој култској групи Дајбог и Дајбабе. Ова апофонска варијанта са првобитним о односи се према хомерским облицима deato и doassato као наш апелатив крај према крој и према балтским базама kreju и krijas (в. Trautmannov Речник 141).
Разуме се да ове фонетске формалности не решавају до краја проблем словенског Дајбога и његове Дајбабе. За ову последњу не зна В. О. Unbegaun (Les Religions de l’Europe Ancienne III, 400), као ни L. Niederle којег он углавном репродукује. Ипак изнесено тумачење објашњава бар донекле везу између Дајбога и Сварога, чија је апофонска база потпуно истоветна са оном у Хесихијевој глоси bōroi (од старијега suoroi ~ sāu/su »светао«) »очи«, корадикалној са лексичком групом сол »сунце и т. д.« Семантичку нијансу »очи« налазимо и у корадикалном ирском suil а можда и у скитском spou које бележи Херодот (IV, 27), као и у лат. lumina. Ево и морфолошке пропорције: грчко bōros стоји према Svarog као akros према Ostrog. Дата етимологија уствари је идентификација. Формативско р у имену Сварог подсећа на поменути деноминатив dīrīo »гледам«. Хтонски култ Дајбабе, констатован у близини Титограда, не противи се соларној природи Дај-бога и Сварога (исп. хтонски култ римске Dea Dia у пракси Арвалске Браће, Grenier, Les religions, III, 102).
НАРУЧИТЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ CATENA MUNDI
