Свега ту има напретек. И духовитих дијалога и врцавости и комичне окретности и неувредљивог потсмеха и шармантне сатире. Има и оне симпатичне филмске питкости због које ће филм „Горчило – Јеси ли то дошао да ме видиш”, произведен иначе у црногорској породичној мануфактури Караџић, додатно потстаћи гледаоце на масовнији поход у домаће биоскопе. У том смислу, ова весела пучка комедија је веома користан производ. Овакви филмови враћају публику у биоскопе. И не само то, враћају и осмех на лица гледалаца.

Није овде реч ни о каквом „ескапистичком подухвату”, филму чији је искључиви задатак да обезбеди гледаоцу бекство од стварности. Ово је виспрена, а неоптерећујућа комедија апсурда и комична студија карактера житеља једног од могућих балканских микрокосмоса. У случају „Горчила”, а према тексту својевремене хит позоришне представе Миодрага – Мија Караџића (осамдесетих година прошлог века) – аутора популарних драма попут „Ђекне…”, „Што му је оно на главу”, „То када увати не пушта”, „Само ви ајте, а ми ћемо грактат и арлаукат” – тај микрокосмос смештен је у мало црногорско планинско село, на сиромашном и брдовитом северу.

Година је она судбинска, 1968. На Далеком истоку беснео је вијетнамски рат, јачао је хипи-покрет, широм Европе шириле се студентске демонстрације (и у Београду), а у Чехословачкој „прашко пролеће”… Бурно је свуда наоколо (баш као и сад), а у СФРЈ у јеку је изградња инфраструктуре. У Црној Гори се улаже напор да се сиромашни и брдовити север повеже путевима са морским југом. Ни о каквим коридорима се тада није сањало. Није тада било концесионара, већ је то до села стигао геометар Лаза са заносном женом Кларом, новосадском балерином, да се ту, међ кршем, сретне са људима којима је време стало. И ето комичног судара два света, који је једна од носећих драматуршких линија овог филма.

Она друга, подједнако важна, заправо неодвојива од прве, јесте љубавна прича која се рађа међу члановима две од давнина завађене породице (знате оно: ко је кога издо Удби и ко је због кога отишао ради „камповања” на Голи оток…) црногорских Монтекија и Капулетија. Но, не брините, у „Горчилу” црногорски Ромео и Јулија не умиру. Љубав побеђује у срећи и весељу…

Држећи се специфичног језика Миодрага – Мија Караџића, његов рођак – редитељ Милан Караџић, уз помоћ добро одабраних глумаца постиже максималну аутентичност начина говора, па и самих реченичних структура поднебља о којем беседи овај филм, чији је продуцент његов рођени брат, глумац Милутин – Мима Караџић (Горчило Обад). Као искусан и комерцијално успешан редитељ, Милан Караџић је филму придодао и помало уметничког „шмека”. У довољној мери да то буде на визуелном трагу далеко моћнијих филмских дела ненадмашног Живка Николића. У том смислу имао је врло добру помоћ сензибилног ока директора фотографије Горана Воларевића, али и искусног сценографског мајсторства Миленка Јеремића. Филм има и добар ритам, те 99 минута прође као трен, у чему сигурно има заслуга и монтажера Арефа Заабија…

И глумачки ансамбл је посебна прича. Све сама драга, позната и популарна филмска и телевизијска лица. Са њима је гледаност филма чиста „сигурица”. Али, што ја волим када на филмском платну видим моћну Аниту Манчић! Браво.

(Политика)

Ознаке: биоскоп, Видео, домаћи филм