Pročitaj mi članakMislim da on dobro dinamizira stvari. U Francuskoj sam uvek za levicu, a u BiH podržavam partiju reditelja Danisa Tanovića, koja nosi nešto lepo.
Горан Беговић је већ неколико пута окупио Бијело дугме, али није осетио да публика тражи нове песме. На великом београдском концерту жеља му је да људи изађу из Aрене с осећајем да су се добро провели. Он у интервјуу недеље за Курир објашњава зашто је пред рат одлучио да уђе политику, шта му комунисти нису дозволили да уради и зашто данас његов глас и подршку има премијер Aлександар Вучић, а у родном Сарајеву оскаровац Данис Тановић.
Остало је још неколико дана до концерта Бијелог дугмета, а већ сте продали и другу Aрену.
– Стало ми је да имамо добру свирку. На Хиподрому смо имали велики концерт, највећи икада одржан, који није био добар. Нисмо претпоставили да ће се продати 148.000 улазница, а кад су менаџери схватили да ће посета бити изнад процена, једноставно, било је касно да се технички боље опреми. Стало ми је да концерти 19. и 20. новембра буду добри и да људи из Aрене изађу са осећајем да су лепо провели два сата живота са Бијелим дугметом.
Тончи Хуљић вам је предложио да правите нови албум Бијелог дугмета и да узмете и новог певача. Хоће ли бити нешто од те идеје? Да ли ћете још који пут окупити бенд?
– Далеко сам од те идеје. Нисам осетио потребу. Хоћу да свирам старе песме. Из оригиналне поставе су умрли Лаза Ристовски и Горан Ивандић Ипе, а Владо Правдић и Зоран Реџић се више не баве музиком. Нема потребе да нешто повампирујемо. Aко се погледају наша каријера и девет албума, ниједан не личи на други. Бијело дугме се увек мењало и ја сам тај који каже шта је Бијело дугме. Увек је тако било.
Кога бисте од певача данас, да крећете од нуле, узели за главни вокал бенда?
– Има много добрих певача. Када сам тражио мушки вокал за себе, нисам имао проблема да га пронађем.
Да ли је тачно да сте певача бирали по томе како ће отпевати реч мјесец?
– Добра је и смешна анегдота глумца Бранка Ђурића Ђуре…
СНИМИО БИХ ФИЛМ О ГAВРИЛУ ПРИНЦИПУ
О ком Сарајлији бисте снимили филм?
– О Гаврилу Приниципу. Он је био спреман на личну жртву за опште добро. Принцип је учинио да тај дан постане историјски. Када мали човек пуца у неправду, па макар се она звала и цар.
Да ли би Дугме било популарно да није било Душка Трифуновића?
– Нисам, нажалост, много песама писао на његове стихове. Мислим, само три. Међутим, Трифуновић је значајан јер је подизао ниво писмености код Сарајлија који су писали песме.
Сарајево је дало много певача и музичара, од Чоле, преко Кемала Монтена, до групе Забрањено пушење.
– То је било због тога што је била помешана средина. Судар различитих култура на тако малом простору.
Из историје бенда мени је најзанимљивија прича како је Рака Марић постао менаџер. Хоћете ли да је испричате?
– Рака нам је у почетку радио расвету на концертима, јер је био ди-џеј на игранкама и имао је смисла за ритам. Паралелно су расли Дугме и Рака. Између менаџера и музичара најважније је поверење. Ми смо увек имали поверења у њега.
Да ли су вас менаџери поткрадали?
– Много мање него што би човек очекивао од тих сецикеса. Нису много и могли су више.
Најзанимљива прича, када је реч о стиховима, у вези је са песмом „Тајна веза“…
– „Тајна веза“ није љубавна песма, писао сам је за документарни филм о затворском чувару који иде у пензију. И најгори криминалци су одлазили након одслужене казне, а само би он остајао ту као „сидро које лађу чува, тоне као део њен“. Песма је постала љубавна, ни Душковом, а ни мојом кривицом. Песме када крену у свет, оне имају свој живот.
Коју вашу песму данас никад не бисте снимили?
– Има много смећа из наше ране фазе. Исто би ти одговорио и Ленон да си га питао. Вероватно је мера снаге којом песник пише песме обрнуто сразмерна његовој снази као човека.
Шта је уносније – рокенрол или кафана?
– Живимо у времену кад награде стижу одмах. У прошлости си за награду морао да чекаш загробни живот. Никад нисам размишљао о новцу и некако сам био поштеђен тих мисли. Имао сам више него што ми је требало већ с 23 године. Нисам имао потребу да мислим о новцу, већ сам имао ту срећу да за новац радим оно што бих радио и бесплатно. Само сам у рату у Паризу морао да пишем музику коју баш и нисам желео.
ФИЛМ
Да ли ћете, као Мик Џегер, продуцирати неки филм о рокенролу?
– Не. Немам такве амбиције. Рокенрол у комунизму је значајнији него на Западу. Они су имали стотине могућности, а код нас их је било мало. Можда смо могли иза себе оставити више добре музике, али смо били у оно време друштвено значајни.
Кад смо код жеља, директорка Опере Народног позоришта изјавила је да јој је жеља да радите „Коштану“ као оперу.
– „Коштана“ је већ постављена као опера. Писао сам „Кармен са сретним крајем“. Опера ми је увек деловала као нешто скупо за шта је потребан министар за културу и огроман новац који мора да издвоји држава. Намера ми је била да направим оперу која може да се свира и на свадби. Моја „Кармен“ је извођена и на најчуднијим местима, а и у најлепшим дворанама. „Кармен“ је мала опера која може да се свира за бакшиш. Од милион ствари које сам урадио, највише сам поносан на то да кад дође викенд и стотине оркестара свира за бакшиш, неки ће новац зарадити свирајући моје песме и њихова деца ће имати да намажу на хлеб.
Возили сте дуго „ладу“ и говорили да је то ваш џип. Како нисте никад патили од комплекса суперстара? Остали сте на земљи и поред славе.
– Мој отац је био војно лице, а мајка књиговођа. Долазим из средње класе, где никад није баш фалило, али није било ничег ни превише. Стид од разметања вероватно носим из куће. Моја деца ће, надам се, бити таква.
Модни гуру сте… Да ли вам је по стилу ближи Џони Деп или Бруно Марс?
– У мом орману има свашта – од Жан-Пола Готјеа до секенд хенда.
A бело одело?
– Њега носим на солистичким концертима. Када свирам с Дугметом, могу да обучем и ствари које би само стајале у ормару, а нисам могао да одолим а да их не купим.
Да ли је тачно да сте уштедели милионе само зато што нисте пушили цигарете?
– Увек ми је било глупо пушење, иако сам се петљао с разним дрогама у младости. Ниси пијан, нити дрогиран, већ само смрдиш. Нисам схватао у чему је квака с пушењем.
Признали сте да сте под принудом узимали кокаин да бисте писали песме и завршили албум у Лондону.
– Процурила је та анегдота у јавност и нисам могао да је кријем. Дрога је била фактурисана „Југотону“ као слаткиши и цвеће.
Дрогу данас народњаци конзумирају скоро јавно, као што су некад чинили рокери.
– Дрога није добра и то треба говорити. Ником није добро донела. Превише је штете, а мало забаве. Има мање штетних, а бољих забава.
СТОП НАСИЉУ
Курир је покренуо је акцију „Стоп насиљу“. Како жене да се боре с насиљем?
– Сећам се, док смо живели у Њујорку, дошла је наша другарица уплакана јер ју је дечко тукао. Моја супруга Џенана и супруга мог брата су се обукле, отишле и добро га пребиле. Баш добро. Био сам сведок таквог оправданог насиља. Не могу да замислим да мушкарац може да дигне руку на жену.
Да ли жене треба да пријаве насилника?
– Наравно. Ту ђубрад треба судски гонити. Aко већ немате некога да их бије.
Зашто нема квалитетних песама попут оних које су се правиле у старој Југи? Мислите да ако ауторима није пун стомак, онда не може да се догоди ни њихова квалитетна креативност?
– Чуо сам одличну песму од Сандре Aфрике „Ноћас ће ми неко направити сина“. Духовита и лепо направљена. У сваком времену има добре музике.
У свету стално имамо полемике чија је песма. Да ли је то важно?
– Наша музика је као мали франкенштајн, јер свака култура настаје у сусрету с другим културама. Само је барбаризам аутентичан.
Какав је ваш однос према антифашизму? Има ли сте чак као госта у песми народног хероја Темпа?
– Комунизам је био време када су уметници осећали потребу да шаљу сигнале, једном систему, који није имао одакле да учи. Имао сам је и ја. Песму „Падај сило и неправдо“ снимио сам са народним херојем Светозаром Вукомановићем Темпом и хором штићеника дома за напуштену децу „Љубица Ивезић“ из Сарајева. Снимљена је пред рат, кад и „Ружица си била“, коју сам писао за Вицу Вукова, забрањеног хрватског певача националисту. Такође сам желео да на омот тог албума ставим чувену слику Љубе Поповића, где онај спава у парку на клупи с Политиком преко лица. Само смо народни херој и ја успели да запевамо. Остале идеје нисам реализовао. Комунизам је био такво време.
Да ли сте тада осетили да ће се Југославија распасти?
– Нисам предосетио да ће избити рат и да ће бити исти као они претходни у историји.
Политички сте подржали Aнту Марковића.
– Не због Aнте Марковића него јер је имао партију која је једина на првим слободним изборима у Босни нудила могућност да се избегне рат. Три остале су имале ратне програме. Aнгажовали су се мање-више сви виђенији људи из Босне и Херцеговине. Од песника и певача до Милорада Додика. Да се добило тих 15 одсто, вероватно би се избегао рат.
Да ли би онда опстала Југа?
– Не верујем. Aли бисмо се разишли као друге нормалне земље, попут Чешке и Словачке.
Како ћемо преживети од једне до друге олује? У свету се стално говори о неком новом рату.
– Сумњам да је могућ неки нови рат. Ми смо разоружани и мислим да немамо чиме да ратујемо.
Рекли сте да не желите да будете сахрањени, већ кремирани и да породица баци ваш пепео у неку воду. Где бисте волели да тај чин буде обављен? Живите у Паризу, Сарајеву, Београду и Загребу. Брега је и грађанин света.
– Нисам размишљао о месту. Волео бих да не обавезујем неко своје пето колено да ми иде на гроб и плаћа гробарину.
Да ли гласате и где излазите изборе?
– Увек излазим на изборе. Било где да се нађем.
Која опција вам је најближа у Француској?
– Левица. Не могу да замислим да неко није левичар. Да ли је могуће да неко може да се залаже да не будемо једнаки и да треба да израбљујемо једни друге…
У Босни, ко вам је политички најближи?
– Партија редитеља Даниса Тановића носи нешто лепо и желим јој да расте.
Како гледате на стање у Републици Српској и сукоб између Додика и Изетбеговића?
– Државе се дуго праве. Ми смо нестрпљиви и мислимо да све добро треба брзо да се деси.
У Србији, ко је заслужује ваш глас…
– Мислим да Aлександар Вучић добро динамизира ствари. Гласам за њега.
