Прочитај ми чланак
(Новости)
Луиз Милер, ауторка књиге „Наш брат“, о животу легендарног капетана прве класе Флоре Сендс. Једина жена из западне Европе која се борила на фронту
Само осам дана пошто је објављен рат између Велике Британије и Немачке, 12. августа 1914. године, група болничарки окупила се на перону железничке станице Черинг крос. Међу њима је била и Флора Сендс (1876-1956), тридесетосмогодишња Енглескиња која је говорила с меким ирским нагласком. Кад је чула вест да је Британија ступила у рат, сместа је оставила друштво, села у свој француски тркачки аутомобил и нашла се у непрегледном реду жена које су грозничаво тражиле ратне послове пред седиштем британског Црвеног крста у Лондону…
Овако почиње прича о легендарној Флори Сендс која се јуначки борила на страни српске војске у Првом светском рату. Њену биографију описала је Луиз Милер у роману „Наш брат – живот капетана Флоре Сендс“, који је објавила „Лагуна“ у преводу Ненада Дропулића.
– Била је јединствена појава, отелотворење независне, отворене и одлучне „нове жене“. Она је једина жена са Запада која се са пушком у руци борила као војник у српској војсци, и као војник уопште у Првом светском рату. У активној служби стигла је до чина поручника, а у резерви је унапређивана још два пута, до капетана прве класе – каже за „Новости“ Луиз Милер, која је недавно била гост Београда.
У Србији је, подсећа наша саговорница, било жена-војника Српкиња, али Флора је једина припадница западних земаља савезника која се на фронту борила са пушком у руци.
– Пре тога је била болничарка. Ступила је у Гвоздени пук „Књаз Михаило“, Моравске дивизије, у новембру 1915. године, као војник, борац. Баш у време када је почела велика немачка офанзива и када је српска војска кренула да се повлачи ка југу. Ратовала је углавном на бугарском фронту, и у једној од многих битака за град Битољ, тешко је рањена од бугарске гранате. После оздрављења, вратила се у војску и остала, борила се све време рата, одликована је Карађорђевом звездом и била је веома позната у своје време у читавом свету. О њеним подвизима писали су „Њујорк тајмс“, лондонски „Тајмс“, њена слика излазила је на насловним странама у Србији и широм света – каже Милер.
Београд је храброј Енглескињи пре неколико година дао улицу на Дедињу, о њој је снимљено неколико документарних филмова, али, нажалост, по речима ауторке, Флора полако почиње да пада у заборав у Великој Британији.
– Мада морам да нагласим, пошто је била љубитељ добре капљице, сасвим прикладно постоји један паб у сумњивом делу Лондона који носи њено име. Велика Британија је склона да памти велике битке у којима су Британци доживели велике губитке на западном фронту, пре свега битку на Соми, наравно, али Флора и све те многобројне, племените жене које су на било који начин радиле у Србији за време Првог светског рата, углавном су заборављене. Британско памћење је прилично кратко. Мислим и надам се да већ оно што се догодило деведесетих година у Србији полако почиње да се заборавља, а прича о Србији у Првом светском рату већ је одавно заборављена, нажалост. У Србији није потребно говорити о томе, то је као продавати снег Ескимима. Срби знају причу о својој земљи у том рату, али ми је било драго што могу да представим Флорин лик новим Британцима, и неку врсту историје Србије, јер ова књига је и једно и друго – каже Милер.
Флора, као ни остале жене које су дошле у ратом погођену Србију 1914. и 1915, није ништа знала о нашој земљи. У Енглеској се, каже наша саговорница, једино знало за убиство краља Александра Обреновића 1903. године.
– То им је можда дало неку почетну слику о томе шта може у Србији да им се деси, међутим, уопште није било тако. Биле су веома топло дочекане и прихваћене. Србија није имала тај луксуз да одбије било чију помоћ. Свако ко је дошао био је добродошао, поготову те прилично одлучне Енглескиње, које су знале шта хоће и нису уопште прихватале „не“ као одговор. Срби су били прилично запањени кад су их видели, а и оне су биле запањене земљом, међутим, доживеле су изузетно гостопримство. Флора је после рата остала да живи у Србији, у Београду, научила да говори српски течно и Србија је заиста постала њена друга домовина. Веома добро је упознала Србе, на неки начин и постала Српкиња. Заволела је Србију. Овде се и удала, за белог Руса Јурија Јуденича – прича Милер.
Луиз Милер
Када су Немци 1941. напали тадашњу Југославију, Флора се као официр у резерви, иако је прешла старосну границу за регрутацију, добровољно пријавила да се бори у Југословенској краљевској војсци. Крај другог светског рата Флори је донео тешке дане.
– Непосредно после ослобођења Београда, комунисти су били веома агресивни, то није био онај благи Титов комунизам који се развио касније. У оквиру новог режима и система, многи људи су напредовали тако што су пријављивали једни друге тајној полицији. Упркос томе што се храбро борила против Немаца и против Бугара, у Првом, против нациста у Другом рату, партизани су били превише за њу, тако да је била приморана да напусти Београд, у фебруару 1945, и врати се у Енглеску, после тридесет година живота у Србији. Имала је 69 година, било јој је веома тешко. И многе друге жене које су дошле, удале се за Србе и живеле овде, прилично су страдале у то време – каже ауторка.
Флора више никада није дошла у Србију, али, каже наша саговорница, неке српске традиције однела је у Велику Британију:
– Прилично је запањивала своју племениту породицу, бацајући и разбијајући чаше у камин, после здравице!
