У тренутку када део Хрвата, разочаран политиком Ватикана према Словенима, окреће леђа Риму и за то тражи подршку Београда, влада Краљевине СХС стаје на страну Ватикана. Истовремено, језиути шире лажи да хрватске реформисте Београд заправо подржава, да би Хрвати постали православни.

Прочитајте потресну представку „Хрватско-католичке цркве“ Народној скупштини у Београду и уверите како је Ватикан деловао против Словена, чак и када су били католици! Прочитајте документ српске наивности…

„Потписано Жупно вијеће „Хрватско-католичке жупе Светог крижа у Загребу“ у име тисућа католичких држављана Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, управља Народној скупштини прешну молбу, да чим прије узме у претрес оснутак хрватско-католичких жупа у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца и да их у смислу чл. 12 Устава унесе у број признатих вјероисповијести.

На захтјев бројних присташа у Загребу и покрајини, Међумурју, Војводини, Босни и Далмацији, основана је „Хрватско католичка жупа Светог Крижа у Загребу“ према приложеном „Статуту“, а већ се оснивају и нове жупе, које ће се спојити у хрватско-католичку бискупију, односно хрватско-католичку народну цркву. Разлози, који доводе до тог оснутка тако су замашни, да им Народна скупштина мора признати оправданост, а углавном су слиједећи:

Они крајеви наше државе, који су до недавна спадали под власт Хабсбурговаца, били су у политичком и вјерском погледу извргнути крутом ропству. Да достигну свој циљ, понијемчење и помађарење бројних народности монархије, нису се Нијемци и Мађари жацали ни злопорабе вјере ни цркве. С тешком боли гледали су многи родољуби, а уједно добри католици, и свећеници и свјетовњаци, како по заповиједи бечких бирократа и мађарских олигарха и сама црква и вјера мора служити као плаћено служинче њиховим шовинистичким циљевима и како се на тај начин узвишена Кристова идеја вуче по блату.

Код постављања за црквене службе, највише и најниже, пазило се само на то, дају ли особе, које су долазиле у обзир, потпуно јамство, да у свом положају неће ометати циљеве аустро-мађарске политике. Наше цркве имале су постати мјеста, с којих ће се ширити љубав и поштовање према туђој династији и туђој држави, у којој су требале изгинути толике народности, па и милијуни Срба, Хрвата и Словенаца. Зато су уз њемачке чиновнике и учитеље по словенским крајевима постављани и њемачки свећеници, да народ и у цркви заборави своју ријеч, да туђу сматра бољом и љепшом од своје материнске, да дјеца ни у школи ни најобичније молитве не могу молити словенски. Зато су Мађари основали „Мађарску унијатску бискупију“, да по њој стотине хиљада унијатских Русина однароде и створе од њих „чистокрвне“ Мађаре. Зато су толико пута тражили одцјепљење Ријеке од сењске и Међимурја од загребачке бискупије. Зато су стотине хиљада „Буњеваца“, „Шокаца“ и „Водених Хрвата“ добивале мађарске свећенике, те многе жупе кроз десетке година нису чуле у цркви своје ријечи, а свог бискупа нису никада разумјеле.

На заповијед бечких и пештанских министара морало се и у црквама потицати на рат и многи су слабићи онима, који у братоубилачком рату буду пали за славу монархије, обећавали круну Кристових мученика. У црквама позивани су вјерници на налог министара и бискупа на давање ратних зајмова, без иједног просвједа давали су бискупи у те зајмове милијуне црквеног новца и тако упропастили све црквене фондове, без иједне ријечи пуштали су, да се односи црквено посуђе и звона.

Заручница Кристова, црква, била је заробљена, па мјесто да служи оплемењивању душа и срдаца, ширењу мира и љубави, служила је циљу врло далеком од науке њезина божанског основатеља. Тај недостојни положај болио је тешко многе праве свећенике, одбијао од цркве и вјере родољубне свјетовњаке, али се није дало помоћи. Црквени поглавари, гријани на сунцу бечке и пештанске милости, нису ни осјећали тог ропства, нису ни осјећали да су ланци тешки, па макар и од сухог злата били. А били су доиста златни, јер су наши лукави непријатељи, да по црквеним поглаварима заробе вјернике оне обасули свим земаљским частима и добрима па су тако и црква и туђинска држава ступале руку уз руку, да се проведу циљеви оних који су радили сложно на пропасти Славенства.

Сваки покрет, који је тежио за ослобођењем цркве од такве државе, или за укинућем многих неправда у самој цркви, био је силом угушен. Тек након пропасти монархије могли су и католички свећеници и свјетовњаци подићи свој глас, они су то и учинили по свим католичким земљама, гдје су то политичке прилике иоле допуштале, а тако и код нас.

Стотина свећеника загребачке надбискупије предало је почетком године 1920. свом надбискупу др. Бауеру меморандум, с молбом, да га уз препоруку пошаље Светој Столици у Рим. У том меморандуму тражи свећенство углавном:

Самосталну црквену покрајину за нашу државу са живим народним језиком у цијелом богослужју, а тој би црквеној покрајини имао бити на челу загребачки надбискуп као примас или патријарх.

Потпуну раставу цркве од државе, односно црквену аутономију, како би се црква могла несметано посветити своме циљу, моралном узгоју вјерника.

Демократизацију црквене управе, која је средовјечна [средњовековна, прим. ур.] и скроз апсолутистичка и у којој је свећенство подвргнуто вољи свог бискупа без икакве заштите.

Реформу богословских наука према захтјевима садашњости и реформу свећеничког одгоја.

Изједначење свећеничких доходака продајом великих црквених имања и оснутком вјерозаконског фонда за уздржавање свећенства.

Укинуће школарине, лукна и работе, тих остатака средовјечног кметства.

Судјеловање вјерника у постављању духовног пастира, те свећенства и вјерника у управи црквеног иметка стварањем црквеног католичког сабора.

Укинуће присилног неженства свећенства, тог претешког зла, које тишти католичку цркву.

Тај меморандум није загребачки надбискуп никада предао Светој Столици, што више, он је на захтјев неких млађих занесењака из клерикалног табора и језуита почео немилице прогонити свако настојање око тих потпуно оправданих реформа, које се посвема слажу с науком Криста и апостола и које су кроз стољећа постојале у првотној цркви. Надбискуп је вође покрета лишио службе и доходака, али није постигао циља.

Увјерење о потреби затражених реформа тако је јако у срцима вјерника и свећеника, да је оно почело све јаче пробијати себи пут. Жеља за живим народним језиком не да се угушити, она је у нашем народу стара већ тисуће година и ми сматрамо злопорабом власти осудити наш народ, да у богослужју трпи туђи, потпуно неразумљив језик. У том туђем језику осјећамо код најсветијих чина и најузвишенијих молитава превласт туђег народа и запостављање нашег лијепог материнског језика пред Богом. Не можемо никоме признати право, да нам брани молити се Богу у оном језику, који отац свих људи и народа једнако разумије као и тобоже „свети“ латински.

Тужан живот наших свећеника осуђених на неприродни закон целибата, дубоко је уздрмао нашим вјерницима поштовање према свећенству, подровао је вјеру и у многима ју потпуно уништио. Свећеник, редовно дијете непоквареног села, пун најсветијих идеала и домовинске љубави, присиљен на гријешан живот, престаје бити свијетло свијета и сол земље, па онај који би ожењен пружао најљепши примјер правог обитељског живота, нашему народу баш данас тако потребан, далеко је од тога, да буде коме узор. Пречесто је узор зла.

Жалосна чињеница, превише позната јер пречесто доказана, да је ватиканска црквена политика уперена на штету нашег народа, да безобзирце гази наше народне светиње, да је више талијанска него кршћанска, уродила жељом, да се и црквена управа потпуно реорганизира, па да се у име цркве на ужас нашега народа не догађа оно, што се је догодило с оцјепљењем Ријеке, скидањем бискупа Карлина, прогоном наших свећеника у Истри, итд., па је тако оправдана жеља за што већом црквеном самосталношћу свих оних крајева у којима живи наш народ католичке вјере.

Поради тих разлога почели су уз покрет пристајати у све већем броју и свјетовњаци и свећеници, од којих је особито велики број тајних присташа, који једва чекају легализацију хрватско-католичких жупа са стране државе, па покрет није престао ни онда, кад је загребачки надбискуп јавно изопћио из цркве све присташе и ускратио им сакраменте, па и сам црквени укоп.

Хиљаде католика не могу се услијед тога исповиједати, не могу примити свете причести, не могу се вјенчати, не смију добити одрешење у часу смрти, не смије их свећеник мртве спровести на гробље, ако нису прије погазили најузвишеније идеале своје душе. Не спадају у ниједну цркву, овце су без пастира, лишени су сваке духовне утјехе, никад не могу склопити брака, него су осуђени да живе у конкубинату, а то само зато, јер љубе своју вјеру и свој народ. Наравно посљедице тога стања је приступ самосталној црквеној организацији, оснивању хрватско-католичких жупа, да се католици, присташе реформних идеја, могу молити Богу и вршити своје вјерске дужности по науци Кристова еванђеља. То је уосталом једини пут да се уздржи католичка црква и да узмогне вршити своју узвишену мисију.

Поради тога молимо Народну скупштину Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца:

Да према члану XII. Устава, који предвиђа законско признање и оних вјероисповијести, које још код нас не постоје, то признање прошири и на „Хрватско (словенско) католичке жупе“ на цијелом подручју Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Ми нисмо никаква нова вјероисповијест, него већ призната католичка са истим вјерским истинама, које изискује божје и наравно право и част нашег народа, а које ће и те како благотворно утјецати, да се у католичком дијелу нашег народа развије прави вјерски живот, тај темељ за опћи ћудоредни напредак. Наш покрет је бој унутар цркве, а не против цркве, а на самосталну организацију силе нас прилике.

Стојећи на становишту, да се вјера не смије мијешати у политичко-странчарске ствари, баш као што не смије служити туђинским интересима, хрватско-католичка црква поћи ће оним путем, који јој је одредио Исус Крист, ширећи љубав према Богу и ближњем.

Не сумњамо ни најмање, да ће Народна скупштина схватити велики час и одобрити оно, зашто се католички дио нашег народа бори још од времена славног Гргура Нинског и да се неће дати никаквим обзирима склонути на уништење покрета, који је по својој важности раван највећим покретима у нашем народу.“

Извор: Magnum crimen

 

ПРЕТПЛАТА НА MAGNUM CRIMEN! (КЛИКНИ ОВДЕ) ПРВО НЕЦЕНЗУРИСАНО, ЋИРИЛИЧНО ИЗДАЊЕ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ!

Ознаке: Magnum Crimen, Ватикан, Ватикан и Србија, крајина, Римокатоличка црква, Срби, старокатолици