Имали смо две врсте књига: оне које смо држали на клупи, по којима су нас оцењивали, и оне испод, по којима смо оцењивали сами себе. У америчком контексту, књига на клупи говори о Едисону, а испод клупе, о Тесли.

Роман Владимира Пиштала „Тесла, портрет међу маскама“ почетком године изашао је и у Сједињеним Америчким Државама. Уследиле су одличне критике и америчка турнеја која је започела у Бостону, а након Чикага, Универзитета Колумбија у Њујорку и Њу Хемпшира, Пишталов роман је (2.4.) био представљен и у српској амбасади у Вашингтону. Тим поводом тада, пред гостовање у амбасади Србије, са Владимиром Пишталом разговарао је уредник редакције ДW на српском.

Драгослав Дедовић: Добар старт „Тесле“ одликују две ствари: критичари хвале књигу, а публика је купује. Прво издање је плануло. Да ли је „Тесла“ књига која је недостајала Америци?

Владимир Пиштало: Зар не би било лепо мислити да је тако?! Није увек важно шта се говори, али је увек важно како се говори. Нису недостајали подаци о Тесли, али је недостајао одређени начин говора о тој теми. Свет одликује вишак информација и мањак смисла. Књижевност, заједно са нашим малим личним ритуалима обавља посао придавања смисла свету. Субјективног смисла наравно. У томе и лежи његова снага. Књижевност нам обећава да не морамо остати на површини појава, већ да можемо заронити дубље. У роману „Тесла, портрет међу маскама“ заронили смо у свет веома необичног човека. На тог човека уобичајене претпоставке се не примењују.

Пре више од сто година Тесла је изводио експерименте са струјама врло високих напона које је пуштао кроз себе и претварао се у фонтану искри. То је опасније него бити у кавезу са лавовима, јер је електрицитет – сила моћнија од сваког појединог дивљег створења. Прошло је сто година и нико се није усудио да понови тај спектакуларни експеримент, мада знамо да је безбедан. Аналогно, мислим да је било време да неко покуша да уђе у Теслин унутрашњи свет – свет којим су пролазили циклони електрицитета. Да види шта га је усхићивало, плашило, болело, како су ствари изгледале изнутра, уместо да нам само даје факте.

Чита ли се текст у Америци друкчије него у Београду или Врању? Да ли су питања из публике друкчија у Њујорку или Бостону?

Увек ме нешто науче та питања читалаца на крају. Тај део књижевне вечери највише волим. Амерички коментари су били врло занимљиви. Сећам се да је један човек рекао да га је изненадило што је Тесла одржао своју везу са Србијом и културом из које је дошао до последњих дана свога живота. Један други господин (Стивен Сањадер са WGBH Public Radio) рекао је да је на петој страници схватио да књига није оно за шта се издаје – да није биографија него поезија.

Да ли су Американци српског порекла заступљени у публици. Можда си им понудио жижно место српско-америчког идентитета?

То је рано да се каже, али наравно буде много српских Американаца у публици. Предстоји нам читање у Вашингтону, у српској амбасади. Говориће амбасадор, а публика ће бити мешана. Средином априла биће још једно читање у Њујорку, овога пута у Конзулату, са много, много наших људи.

Успут, ти си докторирао на теми идентитета југословенских и српских досељеника. Мени се чини да Америка брзе истопи најпре језички идентитет – пример за то је рецимо Милан Панић. За разлику од Европе где наши људи говоре језик земље у којој јесу са снажним матерњим нагласком, чини се да амерички енглески снажније обликује људе који се доселе. Да ли је то тако?

Много сам боравио у емигрантским породицама, радећи интервјуе, а и – сједећи ‘нако. Данас емигрантски клинци у кући имају другу мајку, а то је телевизор. У становима људи са тешким акцентом деца говоре без акцента, још и пре него што пођу у школу. Гледао сам и децу која дођу причајући српски без икаквог нагласка, а после пар година почну да „извијају по амерички“. Постоје други елементи идентитета – сећања, навике, неизмерљиви темперамент који преживљавају до у трећу генерацију. Мом пријатељу Мелвину Бобику деда је дошао из околине Требиња, отац му је рођен у Америци, и он је ту рођен. Од наших речи зна да каже „ој дјевојко“ и „јеба те кум“. Али је по свему прави наш човек. Наиме, вози једносмерном улицом у погрешном смеру ако мисли да му је ту ближе.

Квалитет твог прозног текста је наравно препорука по себи. Али ниси ли наишао на контекст који, рецимо, није до те мере важан у Немачкој или Француској? Није ли Никола Тесла део америчког мита? Шта Тесла значи данашњим Американцима?

Сваки час ме неко изненади интимним познавањем приче о Тесли. Последњи пут је то био доктор моје пријатељице. Она је отишла на преглед, а он из чиста мира почео да прича о Тесли. То неко подземно интересовање не јењава, него расте. И то упркос томе што се о Тесли не учи у америчким школама. У школи смо имали две врсте књига: оне које смо држали на клупи, које су нас терали да читамо и на основу којих су нам давали оцене.

Друге књиге, или стрипове, смо читали испод клупе По њима смо оцењивали сами себе. Између „горњих и „доњих“ књига, важније су биле оне испод клупе. Горње смо читали за награду, а доње, упркос казни, по избору срца. У америчком контексту, књига на клупи говори о Едисону, а књига испод клупе, култна књига, говори о Тесли. Та књига не престаје да се чита.

Чини ми се да је Тесла као модерна „икона“ једина тачка у којој се заиста додирују амерички и српски мит.

Има и других. Срби и Американци деле неформалност и спољашњи оптимизам. Будући да немају аристократију, и Америка и краљевина Србија су изјављивале да представљају бескласна друштва. И једна и друга култура су у једном тренутку обоготвориле сељака. По Џеферсоновој теорији, идеалан Американац је независтан, поштени фармер, који има своју земљу и алатке и не може га се поткупити.

Никола Тесла је за науку то што су религиозни мистици за теологију. Он има ту езотерично-мистичну тајновитост. Да ли се то уклапа у данашњи „дух времена“ где су концерни задужени за енергију, а Холивуд и интернет за производњу хероја?

Па он јесте био научни шаман, а нова тајновитост одликује дух времена, било да се ради о зомбијима, вампирима (још једна српска прича која се примила у Америци) или чаробњацима. Тесла и јесте био научни чаробњак. Да бих описао његов и Едисонов сукоб, ја сам скоро дословно цитирао делове српске бајке „Чаробњак и његов шегрт“.

Какав однос имају историјски Тесла и онај из књижевног дела Владимира Пиштала?

Пријатељски.

САД преводе јако мало дела, окренути су себи и свом језику. Зашто?

Не ради се само о књигама. Моји студент не гледају филмове са титловима. И, да, у праву си, Америка не чита књиге из других делова света, а одлучује о судбини људи из других делова света. Каква год процена стоји иза тога, ја је сматрам погрешном. Књиге из других култура отварају нам ум за друге начине мишљења. Колико ја знам, од свих књига које се издају у Америци, пет одсто иде на преводе са свих језика. Утолико је успех књиге са једног малог језика већи него што би био иначе.

Често се успех америчког издања одрази повратно на западноевропске издаваче. Влада мишљење да оно што је прошло у Америци, гарантује успех у Европи. Да ли је та рачуница по теби тачна?

Па изгледа да јесте. Хајде да сачекамо годину дана, па ме питај поново.

У песми песника Мила Стојића спомиње се епизода када су Теслу врбовали „земљаци“ за свој српско-хрватски сукоб. Парафразиран Теслин одговор из те песме гласи: „Снага ваше мржње претворена у електрицитет освјетлила би неколико еуропских градова“.

А Андрић је рекао да је та њихова мржња маштовита и опсесивна као нека изопачена љубав.

Тесла је по томе био изнад национализма. Да ли је заиста био Американац? Како је говорио енглески?

Одлично. Никад нисам прочитао да је неко поменуо његов акценат. Пошто је припадао највишим друштвеним слојевима (био је члан „400 горњих“, што је био број људи који су могли стати у салон Леди Астор, знао је двојицу председника, Вилсона и Теодора Рузвелта). За Теслиног живота, међу Американцима се некако изгубила перцепција о његовој страности. Супротно ономе што се код нас често пише, он је волео Америку. Поготово је волео велики Ом, енергетски набој и вечито брујање Њујорка, града у коме је живео шездесет година.

Колико од историчара, а колико од маштовитог писца си уградио у ту књигу?

Ако би роман био ресторан, онда би историчар са разних пијаца обезбедио свеже састојке. Кулинарском алхемијом, писац би им изменио агрегатна стања. Урадио би све што може да их претвори у „Бабетину Гозбу“.

Да ли ти је биографска паралела – и ти и Тесла сте у једном тренутку постали српски емигранти који желе да се остваре у Сједињеним државама – помогла у уживљавању у лик?

Јесте. Тачно се види да ли је неку књигу о Тесли писао писац из Европе (не зна амерички живот) или из Америке (није му јасна Теслина младост.) У оба случаја једна половина фреске Теслиног живота је уљана слика, а друга цртеж са назнакама боје. То што сам живео у средини која није много другачија од Лике и што сам докторирао америчку историју, омогућило ми је да урадим причу са оба краја. Песник Чарлс Симић ми је рекао: „Да ниси живео у Америци, ти никад не би написао ову књигу“.

Шта нисам питао, а важно је?

Па не знам шта би било питање, али волео бих да кажем да сам настојао да хуманизујем Теслин лик. То сам постизао тако што сам причу, слој по слој, чистио од суперлативе. И од мистификација. Мистификације пригушују чисти сјај чуда његовог живота.

Роман „Тесла, портрет међу маскама“, за који је Владимир Пиштало 2008. награђен Ниновом наградом, на енглески језик превели су Богдан Ракић и Џон Џефрис, а објавила издавачка кућа Graywolf Press. Још неке приче Владимира Пиштала, објављене у збирци „Приче из расејања“ у издању ДW и Самиздата Б92, можете прочитати ОВДЕ, на нашим интернет-страницама.

Извор: dw.de

Ознаке: Владимир Пиштало, култура вести, роман о Тесли, Срби у Америци, српска книжевност, Тесла портрет међу маскама