Прочитај ми чланак
Глумац који стрпљиво гради пут ка светској слави, Милош Биковић је улогама у домаћим филмовима и серијама већ стекао вртоглаву популарност, а у позоришту кад игра по правилу се тражи карта више.
За улогу Љубе Сретеновића Врапчета у представи „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића, а у режији Бобана Скрерлића, Милошу Биковићу додељена је у петак, на Дан Београдског драмског позоришта, годишња награда за уметнички допринос у представама театра на Крсту.
Живимо ли ипак у слободнијем времену за разлику од Михаиловићевих јунака?
– Слобода јавног говора је барем већа. Раније је сваки комшија могао да вас пошаље на Голи оток, владала је колективна параноја, злокобни воајеризам. Данас гледамо „Великог брата“, али не мислимо о томе ко је петоколонаш. У том смислу је безазленије, али у духовном, где „Велики брат“ задовољава наше воајерске потребе и где се оне психолошки не прерађују у нешто племенитије, не сублимишу, ни ово време није баш племенитије.
Шта о нама говори представа „Мој син само мало спорије хода“ у којој на сцени БДП тумачите лик непокретног сина?
– О немогућности људи да комуницирају на прави начин. Постоји форма односа, она гарантује неки стандардни шаблон понашања, али не долази до размене, личног контакта, до тога да заиста и остваримо однос. То је проблем у односима на послу, породици, улици… свуда. Човеку који има проблем не помаже то што се према њему односимо бојажљиво зато што не може да хода, он зна да не може да хода, он живи с тим, а победиће само ако успе да се насмеје свом недостатку и да га прихвати и иде даље. И то је оно што сам ја научио из рада на овој представи.
Гледаћемо вас ускоро у филму „Бићемо прваци света“.
– Играм Радомира Шапера који је, између осталог, допринео томе да се уведе правило тројке. То је филм о људима који су основали југословенску кошарку, унапредили је и који су заузимали и високе позиције у ФИБА. Небојша Поповић, Бора Станковић, Александар Николић и Шапер су људи са визијом, и остварили су свој сан – те 1970. у Љубљани не само да су организовали Светско првенство, већ су узели златну медаљу. Не само организационо, него и квалитативно они су ту игру довели до врхунца.
Постали сте југоносталгичар?
– Увек је боље кад људи живе у некој врсти заједнице. Друго је питање колико је она ефикасна. Мањифико је то лепо казао: „Нисмо били дорасли као људи за такву државу“. Али не могу да кажем да сам југоносталгичар јер се те земље скоро ни не сећам, могу само да замислим колико је лепо кад имате велику државу, јаку економију и толико разноликости. Размишљао сам о томе како је било живети у тој земљи јер филм „Бићемо прваци света“ и прича о тој земљи.
Због посла сте често у Русији. Осећају ли се тензије?
– Нисам приметио тензије. Приметио сам да је у друштву, као за време кризе, мање несугласица, друштво је више јединствено и као код нас за време поплава, али на једном блажем и континуираном нивоу. Путинове одлуке се доста преиспитују, тамо има доста мислећих људи, али он има подршку око 70 одсто људи.
Да ли сте са Никитом Михалковом током снимања „Сунчанице“ разговарали о политичким темама?
– Нисмо, али јесмо се дотицали социолошких и религиозних тема – у којој мери наш однос према религиозним питањима и окружењу утиче на светске догађаје. У филму се он ни не бави политиком, већ узроком људске несреће, рата, кризе. И због тога је тако снимио пророчки филм. Причали смо о томе шта свако од нас сваки дан може да уради и докаже патриотизам, било да помогне пријатељу или води рачуна о природи, како да човек сопствену судбину кроји својим рукама. Због тога што људи духовно спавају, због тога се дешавају и кризе и ратови.
Ваше политичко опредељење?
– Не бих се политички опредељивао јер ме то ограничава као уметника. Оно чиме желим да се бавим су узроци, а не политичке манифестације. Могу да се определим да сам Србин, да волим своју отаџбину и људе, дакле да радим са позиције како могу да помогнем, активно учествујем у хуманитарним акцијама. А за мене је највећи израз патриотизма, у мирним условима, помоћи онима којима је помоћ у том тренутку најпотребнија.
Како гледате на Србију и ЕУ?
– Не разумем се много, волео бих да ми неко аргументима објасни шта то значи за Србију, зашто је пола људи за њу а пола против ње. Мислим да треба да будемо део света, али да то никако не подразумева губитак интегритета. С друге стране, нама је интегритет нарушен иако нисмо у ЕУ, па је очигледно да чланство ништа не гарантује и да то нема везе једно с другим.
Изјавили сте да вам је највећи критичар брат који је монах.
– Његов задатак је да људи кроз религију побољшају односе са собом, Богом и светом, а мој је исто то само кроз културу. То су само две гране једног истог схватања света. Његов савет је да кад радим, бирам улоге тако да ми савест буде чиста. Култура и јесте духовна храна, може се сервирати и фаст фуд и здраво јело, али и отров. Уосталом, свега тога смо сведоци, довољно је отворити новине или укључити ТВ. Код исхране морате водити рачуна шта једете да се не разболите. Исто је и кад гледате ТВ.
(Блиц)
