Pročitaj mi članak
Већ десет година предајем класичне холивудске филмске жанрове. Ове године ми је дато и извесно признање у предговору најпопуларније аустралијске књиге, романтичне комедије коју је написао мој бивши студент, а која је у међувремену преведена на 40 језика и завршила као део пакета компаније Сони за следећу годину.
То знање, међутим, никада нисам покушао да ‘преведем’ познавању сопствене популарне културе. Тек у разговорима са групом младих, занимљивих људи, почео сам да размишљам и о популарној музици у Србији. Тако је дошло до неколико текстова које сте можда имали прилике да прочитате.
Жанр филм у Холивуду је често па и дан данас проказиван као комерцијалан, површан и недостојан поређења са високом културом такозваних озбиљних, ауторских филмова. Међутим, већ тридесетак година се веома убедљиво доказује да су управо у Холивуду жанровски филмови често квалитетнији, уметничкији и политички субверзивнији од својих ауторских, уметничких пандана. И да је тако било од кад се та подела, вештачки конституисала. Тако је и код нас што се популарне културе тиче.
Дубоко, наиме верујем да је наша музика, изворна, а и новокомпонована, често занимљивија, рефлексивнија и субверзивнија од такозване озбиљне уметничке сцене. Та сцена, подржавана од естаблишмента је увек била карактеристична по безопасним и непотребним делима која је промовисала званична номенклатура, док је са званичних места тражено да ту и такву, непотребну сцену спонзорише тзв. порез на ‘шунд’.
Проблем је једноставан. Нису маестрални извођачи покојна Василија Радојчић, или у новој народној музици Ипче Ахмедовски, Шабан Шаулић или Шемса Суљаковић криви због тога сто је српско политичко позориште сведено на политички коректно верглање о суочавању са прошлошћу, у времену док људи презриво обележени као губитници транзиције у очају скачу са мостова. Нису народни певачи из задимљених домова културе криви што Србија има политички најбезопасније и најнепотребније карикатуристе у Европи, нису криви ни због тога што је један од најлошијих романа у историји НИНове награде обележио последњу деценију прошлог века.
О АУТОРУ
Борис Трбић је писац, сценариста и филмски педагог који живи и ради у Мелбурну. Објављује кратке приче, пише сценарија и повремене текстове о оријенталним теписима.
Ти певачи, композитори са огромним тиражима и публиком, никада нису обећали да ће бавити уметношћу (налик на Закон о америчком филму из 1915 у коме нема ни речи о уметности). Наравно, обележити их као дивљу народну музику, новокомпоновани шунд, ‘српске цајке’, музику за дернек и слично припада речнику (ауто)шовинизма о коме није вредно трошити речи. Колико српских филмова сте видели о особи која је у транзицији изгубила посао, брак, здравље, и децу (у иностранству)?
Ту врсту кукавичлука смо, знаци, спремни да опростимо, али одушак који тај човек има слушајући своју омиљену музику, нисмо. У име’ тзв. високе’ културе која је разорена и о којој се сада кукумавчи. Колико српских карикатура се усредсредило на чињеницу да у главном граду нема два и по музеја у које деца из основних школа могу да оду?
Мене не занима политичко позориште које је створено на иконичној слици Радета Шербеџије који пева за публику у СКЦу (погледајте његове улоге данас).
Нити верујем да је Ђорђе Балашевић српски и југословенски Ленард Коен, Џони Кеш или далеко било Ник Кејв. Јасно ми је да свака култура мора бити дотирана и да је и ‘висока’ култура у кризи. Али свака култура мора бити квалитетна, субверзивна и непријатна за службене наративе и мантре да би имала привилегован положај. Није да нисам покушао.
Поседујем вероватно најважнију Кораксићеву карикатуру; наивно сам веровао да је критика ствар конзистентности. Већ годинама његове карикатуре прескачем. О српском филму о коме сам писао пре петнаестак година такође не пишем уопште. Израз суочавање са прошлошћу је потпуно девалвиран. Шта онда видим у дивљој, ‘некултурној’ музици коју ‘пуштам’?
Сигурно не постмодерну пародију. Можда израз сродне побуне оној која постоји већ век и по у српској антиколонијалној [народној] музици, или гусларским наступима. Већ много векова, а можда и знак да љубав, ентузијазам за нешто што се зове опште добро свих (осим синекура, грантова и супортова) или за глас отпора потпуној пропасти може да дође из задимљених домова културе, кафанчина на ауто путу и свратишта поред аутобуских станица.
