(Видовдан)

Вест која је обишла све медије је да је против прослављеног режисера покренут прекршајни поступак због пријаве државног ревизора против њега као директора националног парка „Мокра гора“.
Последица тога је да је Емир Кустурица поднео је оставку на место директора тог природног парка. Како је наведно у његовом саопштењу, он је то учинио након што је ДРИ поднео прекршајну пријаву против њега због ненаменског трошења новца у „Мокрој Гори“. „Како не желим да учествујем у јавном животу у којем су „саобраћајни прекршаји“ на стубу срама јавности, а да се, претходно, није ни доказао прекршај, нити злоупотреба положаја, нити ненаменско трошење новца, одлучио сам да не будем део таквог јавног живота, због чега подносим наопозиву оставку на функције“, навео је Кустурица.

Прослављени редитељ је истовремено поднео оставку и на место председника Скијашког савеза Србије, а одлучио је и да, како је рекао, „од државе не тражи нити прима помоћ за организацију Филмског и музичког фестивала „Кустендорф“.

Кустурица је навео да из Министарства културе повлачи молбу за доделу средстава за снимање играног филма „Љубав и рат“. Како су медији објавили против Кустурице је поднета прекршајна пријава јер је више пута избегао расписивања тендера, да није евидентирао поклоне и донације, да није редовно пописивао имовину и слично.
Утврђено је и да је износ трошкова телефона у 2011. био виши за него што је предвиђено као и да је на рекламе потрошено неколико хиљада евра више него што је планирано. Ово су наравно „неопростиви и страшни злочини“ у транзиционој Србији коју су потпуно опељешили тајкуни и политичари у „заједничком лоповском подухвату“.

 

Зашто би неко тек тако нагазио славног режисера, а при том су “прекршаји“ заиста попут оних које неко почини у саобраћају. Очигледно је  да ти прекршаји нису разлог већ повод и алиби за неку врсту прогона славног режисера. Какве врсте мотива могу стајати иза намере да се неко попут Кустурице прогони, а по могућству и отера из Србије. Очигедно је било и у претходним годинама да је он многима сметао. Пре свега другосрбијанској Антисрбији која годинама води кампању против Кустурице од времена када је током деведесетих подржавао српску страну у рату у Босни. Исто тако му не могу заборавити позитиван однос према Милошевићу, Караџићу и Младићу.

 Ови његови провокативни ставови су му доносили велике симпатије у јавности али и бројне непријатеље на интелектуалној и политичкој сцени који нису могли да поднесу да они паланачки филозофи који заговарају „Европа убер алес“ имају наспрам себе некога ко је велики и признати уметник у свету. Они су га мрзели јер је Кустурица све оно што нису они – ствараоци и успешни људи, а при томе он говори политички некоректне ставове који су наравно при томе истинити и имају одјека у широкој јавности. Они као дежурни комесари глобализма, а при томе одреда пропали студенти и уметници мрзе онога који то заиста јесте и при томе упорно брани српску истину која је у овом случају и универзална истина о једном народу над којим је почињен злочин и неправда који и данас трају. Фашисоидни испад Весне Пешић у коме је она са отвореним гађењем протествовала што је он прешао у православље или прецизније што се вратио вери својих предака, јер он је по њој сарајлија и муслиман, и то мора да остане. Такав нечувек испад ксенофобије и аутошовинизма је вероватно готово немогућ у медијској сфери било које цивилизоване државе. Код нас је био могуће јер је медијски и политички башибозук попут Весне Пешић или Петра Луковића то могао себи да приушти – да се иживљава и да пљује по Кустурици.

Он им се замерио јер је са поштовањем говорио о српској борби током деведесетих, јер није пристао на демонизацију Срба, на жигосање жигом злочина Милошевића, Караџића и Младића. Он их је дубоко иритирао јер је говорио одлучно и суверено против глобализације и против европеизације Србије. Њих је то све јако нервирало нарочито што долази од неког ко је из Сарајева и ко је по вери био муслиман а који је при томе направио највећу могућу каријеру у свету филмске уметности. Они су малограђани њихова је свест паланачка а крије се иза великих фраза „свет“, „Европа“ и „модерно“ а за њих је Кустурица и светски и европски и модеран, а при том је остао и свој и наш „домаћи“. То је оно што их највише изједа и што је изазивало дубоком мржњом храњене хистеричне испаде малих и ситних медиокритета и проданих душа против великог уметника и патриоте. Они су ситни завидљивци а при томе и страсно мрзе сваког оног ко својим успехом, а да при томе задржи оно своје и традиционално показује њима њихов пораз и у материјалном и у духовном свету. Он је за њих највећа осуда и казна.

Но знајући како раде ови кербери Антисрбије јасно је да они то чине на миг својих господара који им са својих столова бацају мрвице новца, титула и медијске славе. Кустурица је већ одавно таргетиран као једна од интелектуалних јавних личности са највећом тежином у овом „региону“ чији наступи и изјаве руше мукотрпно зидану кулу од песка „проевропске оријентације“ а да не говоримо да подрива пројекте „денацификације и пацификације Срба“ својим антиглобалистичким и српским отпором који непрекидно исказује. Стога је често био под медијском блокадом или пак се против њега покретао нво башибозук који је требао да унизи и оцрни великог режисера и борца за истину и правду о српском народу.

Но неко би се мога запитати откуда онда сада оваква акција против Кустурице. Тренутак који је изабран говори све. Довољно је изгуглати Кустурица па да се види како се замерио Сарајеву и странцима изградњом Андрићграда код Вишеграда који ће бити споменик и великом писцу али и нови „мост на дрини“ између ових и оних Срба. Уз то су тај пројекат подржали и Додик и Русија. То је довољно да се алармирају неки дежурни кербери који су одмах напали Кустурицу и Додика.

Ко год мало озбиљније прати политику зна да је после Косова на реду Република Српска. У последње време је очито да Кустурица схвата шта се дешава око америчких планова да се склони са власти Додик, али и поред свега и даље, ризикујући доста, отворено и диркетно подржава Додика. Он је рекао да Председнику Републике Српске Милораду Додику Америка спрема „Милошевићев сценарио“ желећи да га казни због изградње гасовода „Јужни ток“ у Српској. „Велики брат не прашта онима који се усуде да мисле својом главом и за добробит својих држава, манипулишући појединцима из тог истог народа као погонским горивом за стварање чопора жељног хајке! Сада Додик не ваља, јер не да Републику Српску ни по коју цену, па му кувају 5. октобар, мада, убијеђен сам, удариће главом о зид. Срби су чудан народ, вјечито жељан промјена, иако нас истина учи да нам је горе послије сваке нове промјене… Откако нас је Америка научила да се за `права` боримо на улици, начинили су од нас чопор и у психу појединца усадили психологију масе!“, истакао је Кустурица. „При том, ти исти који преко мене желе да ударе на Додика су од Андрића и града који има ћуприју направили касабу, далеку провинцију у сваком смислу те ријечи! Нећемо ни он ни ја понијети ово за собом у гроб! Андрићград је бедем и споменик словенству, најзападнија византијска кула“, констатовао је Кустурица.

Овде је све речено и мислимо да нема потребе да се нешто додаје на оно што је Кустурица рекао. Он је на удару јер подржава Додика коме Америка жели да спреми уз помоћ опозиције „свилен гајтан“, то јест да га или толико ослабе да га сломе или пак да га натерају на повлачење са власти. Нарвано ми нисмо никада били љубитељи Додика нарочито његови „раних радова“ и његових ставова о Косову који су били свакави само не патриотски, али је је овде о нечему другом реч. Да ли ћемо гледати пасивно како се руши Додик и Република Српска са њим јер нам се он до сада није свиђао и јер смо мислили да су његове неке изајве или потези били или лоши или кукавички. Ми не знамо под какавим је он све био притисцима кад је то говорио што је говорио, иако га то не оправдава, али ипак можемо разумети његово понашање у реалности страног протектората у Босни. Оно што је сада најбитније је да се схвати да су сви на неки начин одговорни. Ако он остане сам, и нико му не помогне, сви ћемо бити одговорни што је дошло до његовог пораза на овај или онај начин. Са друге стране ако у нама проради инат и у себи нађемо довољно снаге да пређемо преко неких ствари, ми имамо шансу у будућности. При томе не мислим само на Републику Српску већ и на Србију.