Прочитај ми чланак
Поводом вечерашњег гостовања филозофа Алена Бадјуа у Дому културе Студентски град, преносимо необјављене делове интервјуа штампаног у „Политици” 23. новембра прошле године.
Ален Бадју, филозоф, математичар, романсијер, драматург, оснивач Института за савремену француску филозофију, професор на „Екол нормал супериор” у Паризу, гостоваће вечерас у Београду, у Дому културе Студентски град (ДКСГ) где ће у 18 часова одржати предавање „Живи презент и политички субјект”, након чега следи подијум дискусија и разговор с публиком. Дан касније Бадју ће говорити о француском редитељу Жан Лик Годару, након пројекције његовог филма „Кинескиња”(1967), такође у ДКСГ у 19 часова. Бадју, који у Србији гостује у организацији „Едиције Југославија”, 14.јануара ће у Новосадском позоришту-Ујвидеки Синхаз (20ч) говорити о „Обавезном позоришту” на основу теза из његове књиге „Рапсодија за театар”.
На интелектуалну сцену ступили сте шездесетих година као учесник и сведок догађаја који су обележили 20. век. Шта је пресудно утицало на вашу филозофску и политичку мисао?
Животни пут сам започеоборбом на два фронта: као ангажован противник колонијалног рата у Алжиру и као жустар поборник Сартрове филозофије.
Политички догађаји и филозофија увек су били повезани. Сартр је такође био жесток противник Алжирског рата. Затим је уследила друга развојна фаза – ступио сам у „Екол нормал супериор“ и изградио јасан политички став. Постао сам социјалдемократа и левичар, уколико је могуће спојити та два опредељења. Попут Сартра, сматрао сам да филозофијатреба да се посвети човеку, његовој свести и слободи, али, у исто време, остао сам одан математици и логици. Између та два приступа дотада није било додирних тачака, а мој филозофски наум био је да их ујединим.
Следећу етапу мог живота обележила је политика.Та фаза је почела маја 1968. у Француској, када сам одлучно приступио крајњој левици и маоизму. Тад сам научио две драгоцене истине: прва је да један догађајможе да промени наш живот. То је једноставно сазнање које стичемо једино кроз револуцију и љубав, те је узајамност субјекта и догађаја постала водећа нит у мојој филозофији.
Разноликост света је моје друго тадашње откриће. Више нисам био само интелектуалац и професор, већ сам обилазио радничке четврти, делио летке у фабрикама и постао прави активиста. Везао сам се за људе и средине
које раније нисам познавао и схватио да је неједнакост страшан проблем у друштву. Десет година сам посветио политичком активизму.
На крају тог периода, поново се упуштам у филозофију. Имао сам два прилично једноставна циља. Први – сјединити науку и концептуално мишљење са сартровском суштином људског бића. Ја сам „формалистички егзистенцијалиста“, а спајање тих приступа чини темељ моје филозофије.
Други циљ је заправо одлука да останем веран својим политичким ставовима. Многи други су прихватили нове политичке токове. Нису се бунили против капитализма, чак га дочекали широких руку. А ја сам се држао свог опредељења. Назовите ме како желите – и данас сам и комуниста, револуционар…
Ви сте остали исти а свет, који непрестано преиспитујете, веома се променио. Коју замерку бисте упутили себи?
Замерам себи што на политичком плану не предузимам све што би требало. За то су вероватно криве године – имам 77 година. Знате, старост је реалност.
Понекад осећам како ме савладава умор – разумем то осећање и код себе и код других. Заморили су ме неуспеси у прошлости – мислим превасходно на све оно што се десило са комунизмом у 20.веку.
Према мојој политичкој концепцији, треба покренути и удружити људе, а то је огроман посао. Каткад помислим да сам се, на том плану, запустио. На осталим пољима настављам да унапређујем своја научна знања… У љубави сам остварен, развијам се и као љубитељ уметности и драмски писац. Али, што се политике тиче, не излазим из улоге филозофа. Разјашњавам политичке принципе и излажем концепт једне нове политике еманципације. Али, нисам више активиста у правом смислу те речи и себи то веома замерам …
