По својим изузетним делима и посвећеношћу српској ствари, Стеван Сремац академик, историчар и књижевник заузима издвојено место међу онима који су обележили културни успон грађанске Србије у њеном златном 19. и почетку 20. века.

Стеван Сремац рођен је у Сенти 11.11.1855.године, у породици у којој су неговане традиционалне српске вредности: вера, родољубље и слава српске историје, што ће на младог Сремца оставити дубок и неизбрисив траг који се осећа у животу и делу и кроз каснију приврженост традицији и националном романтизму.

 Српску основну школу завршио је у Сенти 1867/68.године, а пошто је рано остао без родитеља, исте године пресељава се у Београд код ујака Јована Ђорђевића. У Сенту се више никада није вратио иако ју је јако волео и поносио се њоме, а више својих књижевних радова потписивао је као Стеван Сремац Сенћанин. Одјеци и сећања на доба сенћанског детињства и касније носталгије за родним местом, Бачком и Тисом, остале су у бројним пасажима и описима у његовом роману „Поп Ћира и поп Спира“.

 

У Београду завршава Прву београдску гимназију (1874), а на Великој школи Филозофски факултет, историјско-филолошки одсек (1878). За време школовања био је учесник српско-турског рата (1876-1878). У јавном животу важио је за традиционалисту и националисту, ослоњеног на вредности српства до историјске глорификације и тај свој став никада није променио. Све до своје преране смрти, непрекидно 27 година радио је у просветној струци у Нишу, Пироту и Београду.

Почео је да пише релативно касно у 33-ој години живота. Иза себе је оставио велика непроцењива дела: „Из књига староставних“ о личностима и догађајима из скоре српске прошлости, реалистичне приповетке „Божићна печеница“, „Ивкова слава“, „Вукадин“, „Луминација на селу“, „Поп Ћира и поп Спира“ један од највећих хумористичких романа у нашој књижевности, „Зона Замфирова“ најбоље компоновано Сремчево дело које је уз „Ивкову славу“ и драматизовано, а у скорије време пренето и на филмско платно.

Умро је у Сокобањи 1906.године у педесетпрвој години живота. Његову смрт је Србија тог времена доживела као огроман национални губитак.

„Умукнуо је булбул тамо крај Нишаве, у нишким виноградима под Горицом; занемео је бојтарев рог на широким бачким равницама; утрнуо је шум лишћа, а замро је жубор студенца у чаробној Фрушкој гори; успавало се сиње море те не бије о хридине староставнога Дубровника; не шумори и не ломи се Неретва о тешке мостарске зидине…Све… све је изумрло, све је зауставило дах, цело Српство „од Адрије даж до Сент Андрије“ – зауставило је дах и суморно погледа на сутрашњи дан, који ће му осванути без твога ведрога осмеха, који је Господ, наваливши на нас брижне дане, поклонио нам био као утеху…“

(Бранислав Нушић: над одром Стевана Сремца)

 

Завичајна фондација „Стеван Сремац“ основана је 2005.године у реновираној и обновљеној родној кући великана српске књижевности, ради очувања и унапеђивања српске културне баштине града Сенте, као и успомене на једног од највећих српских писаца, те интеграције свих савремених сегмената српске завичајне културе града, чувања и неговања српског језика и традиције локалне српске заједнице.

На тај начин су створени услови за трајно очување и неговање успомене на академика и књижевника Стевана Сремца, а самим тим и организовање манифестација које служе унапређењу културе српске локалне заједнице, односно презентација истих у држави и иностранству.

У  оквиру Завичајне фондације отворена је стална изложбена поставка о животу и раду Стевана Сремца, где се може видети све оно што је за живота створио и где су га тадашње немирне године водиле. У својим просторијама Фондација организује промоције књига, књижевне вечери и историјске трибине. Под њеним окриљем покренут је и фолклорни играчки ансамбл, а певачко друштво „Зора“ наставља традиције црквеног певачког друштва с краја XИX века.

 

Фондација је до сада издала неколико књига везаних за дело Стевана Сремца, а у плану је да сваке године изда по једну. Тако би се већ постојећа изложбена поставка употпунила писаном речи. Као корак даље, 2008. године покренут је алманах „Бележник“ , како се звала и Сремчева бележница коју је носио са собом и у њу записивао догађаје које је касније претакао у своје књиге. У „Бележнику“ ће бити објављивани текстови наших еминентних стручњака из ове области , који су се бавили или се баве животом, делом и радом Стевана Сремца.

Фондација има блиску сарадњу са научним и стручним установама које се баве очувањем и унапређењем српске културе и традиције, те животом и радом Стевана Сремца. Сарадња са Матицом српском, Народним музејом из Ниша, Народном библиотеком Србије, Нишким културним центром и другим сличним институцијама, употпуњује креативни и стручни рад Фондације. Поред њих, окосницу рада Фондације чини и сарадња са појединцима који се баве животом и радом Стевана Сремца, а између осталих то су: академик Матија Бећковић, песникиња Тања Крагујевић, књижевник Милован Данојлић, проф. др. Михајло Пантић, Јован Младеновић кустос Народног музеја из Ниша, писац Стана Динић-Скочајић и многи други. Сви они несебично помажу да Фондација на културној мапи Србије заузме место које јој припада.

 

 (stevansremac.org.rs)

Ознаке: писац, Сента, Српска Војводина, Стеван Сремац, фондација