Pročitaj mi članakU centru najnovijeg političkog zemljotresa u Vašingtonu našao se bivši predsednik Džo Bajden. Šest meseci nakon izlaska iz Bele kuće, umesto da ode u zaborav, on ponovo puni naslovne strane, ali ovoga puta iz potpuno drugačijeg ugla – ne zbog odluka koje je donosio, već zbog sumnji da ih uopšte nije donosio on.
Сенат је 18. јуна почео саслушања поводом употребе такозване аутоматске оловке током његовог мандата – уређаја који реплицира потпис – а цела прича озбиљно уздрмава темеље поверења у бившу администрацију.
Главна тачка око које се све врти јесте: да ли је Бајден заиста потписивао помиловања и друге председничке акте, или је то радила машина, док је прави тим доносилаца одлука остајао у сенци?
Ово питање, које би раније можда звучало као теорија завере, сада је поткрепљено и тврдњама изнутра, из саме Демократске странке.
Све је додатно ескалирало објавом књиге „Изворни грех“ двојице познатих америчких новинара, Џејка Тапера и Алекса Томпсона. У њој се експлицитно наводи да су чланови Бајденовог тима преузимали све више надлежности како су његове когнитивне способности опадале.
Аутори описују „унутрашње функционисање“ председништва и тврде да је Бајден постао пасивни посматрач док је земљом де фацто управљала група од пет људи. „Одржавали су готово религиозно веровање да ће се Бајден опоравити. И, као и у свакој религији, скепсе није било дозвољено“, пишу Тапер и Томпсон.
А онда долази питање које је Доналд Трамп, садашњи председник САД, врло директно поставио: „Ко је возио ту ауто-оловку?“ Његов тон није био ни дипломатски, ни уздржан – он сада користи све што може да додатно дискредитује не само свог претходника, већ и читаву Демократску странку.
Трампов циљ је очигледан: подвући разлику између своје „транспарентне и одлучне“ администрације и „затворене и неодговорне“ Бајденове ере.
И док се у позадини расправља о техничким детаљима – да ли је употреба аутоматске оловке за помиловања легална (законски јесте) – главно питање није правно, већ политичко: ако председник није потписивао акте, да ли је био свестан онога што се догађа? И ко је онда заиста доносио одлуке?
Овде улазимо у опасну зону – јер се не ради само о могућем формализму, већ о поверењу у сам врх америчке извршне власти. Сенат сада покушава да открије детаље, али књига „Изворни грех“ већ је подигла зидове неповерења.
Између редова се јасно осећа фрустрација и код некадашњих сарадника Бајдена. Девид Плуф, архитекта Обамине победе 2008. године, а сада део тима Камале Харис, без увијања поручује да је Бајден тај који је „све покварио“ демократама.
Чак ни људи из блиског круга Беле куће више не бране свог бившег шефа. Мајкл Лароса, бивши секретар за штампу Џил Бајден, отишао је даље – тврди да је администрација била „нетолерантна према транспарентности“.
И то долази изнутра, не из републиканске кампање. Лароса је имао и сопствене проблеме, али његов став се уклапа у ширу слику распада поверења унутар Демократске странке.
Ипак, оно што даје тежину целој причи јесте чињеница да и републиканци нису једногласни у нападима. Бивши председник Представничког дома, Њут Гингрич, тврди да би употреба аутоматске оловке могла постати „највећи скандал у америчкој историји“, док неки други ћуте, свесни да превелико инсистирање може изазвати контраефекат.
У међувремену, Трампова Бела кућа користи тренутак за јачање наратива о „отворености“ и „аутентичности“. Саопштења из председништва поносно истичу да је Трамп одржао више конференција за штампу него претходник, и да јавност сада има увид у то да сам потписује и зна шта потписује. „Чак и водећи медији признају да је на добром путу да постане најотворенији председник у модерној историји“, наводи се.
У политичком смислу, овакав развој догађаја озбиљно отежава позицију Камале Харис. Она никада није успела да преузме потпуну улогу лидера, чак ни унутар сопствене партије, а сада јој терет Бајденове сенке додатно отежава будуће амбиције. Перспектива да постане кандидаткиња за председничке изборе 2028. сада делује све удаљенија.
У сред тога, демократе се боре на два фронта – споља са републиканцима, изнутра са сопственим незадовољним редовима. А уз почетак сенатских саслушања, јасно је да ће наредне недеље бити бурне. Могу се отворити питања која не само да компромитују бившу администрацију, већ и подривају темељни принцип поверења у државну управу.
И док амерички закон не допушта поништавање претходних избора, нити Трампу дозвољава трећи мандат за три године, једно је извесно – ако демократе не успеју да разјасне и дистанцирају се од Бајденових сенки, 2026. година би могла донети губитак Конгреса, а 2028. оставити их без озбиљног председничког кандидата.
Можда тада, све и да буде касно, коначно сазнамо – ко је заправо водио земљу између 2020. и 2024. године.
