Кроз кредите кинеских банака и пословне уговоре са њиховим компанијама, режим Александра Вучића је задужио Србију за више од 25 милијарди евра. Дуговања су толико велика да Кинези не прихватају понуду за компензацију у натури. За наплату зајмова нису довољни чак ни ЕПС и Телеком. Одбијен је и Вучићев предлог да ЕXИМ банк оф Цхина, уместо дела старог кредита од 70 милиона евра за пут Иверак-Лајковац узме објекте и земљиште Поште Србије. Осим контроле над српским финансијским системом, Вучићев режим је препустио кинеским фирмама одлучујући утицај у привреди. Три кинеске компаније, регистроване у Србији, највећи су извозници. Зијин Мининг Сербиа је прошле године остварила профит од 1,1 милијарде евра, а на име рудне ренте у буџет је уплатила само 90 милиона евра. Да би се Србија извукла из колонијалног положаја неопходна је хитна промена власти и раскид свих спорних уговора са кинеским банкама и фирмама.
У изборној кампањи 2012. године, Томислав Николић је лагао да су Тарабићи најавили да ће „жути људи пити воду са Мораве“. По доласку на власт, Николић и Александар Вучић су жутим људима из Кине омогућили да пију, једу, отимају, трују, владају, раде шта хоће у Србији.
Под Вучићем, Србија је постала кинеска колонија, једина у Европи. У Србији, све је кинеско. Највећи део спољног дуга, више од 25 милијарди евра, настао је кредитима код кинеских банака и осталих финансијских институција.
Српска привреда у потпуности зависи од кинеских компанија, које контролишу рударски и прерађивачки сектор, као и грађевинску индустрију. Три највећа извозника су кинеске компаније Зијин Мининг Сербиа, Зијин Цоппер Сербиа и ХБИС. Према извештају о пословању, Зијин Мининг је прошле године на експлоатацији злата и бакра у РТБ Бор остварио профит од 133,2 милијарде динара (1,1 милијарда евра), а на име рудне ренте је у буџет Србије уплатио само 10,64 милијарди динара, односно око 90 милиона евра. И остале кинеске компаније зарађују десетоструко више од износа који плаћају за коришћење рудних и осталих ресурса Србије. Уз њихове гиганте, у Србији послује више од 1.500 предузећа чији власници су кинески држављани.
Повезивањем банкарског и привредног сектора, Србија је гурнута у дужничко ропство. Тај начин пословања први је применио режим Бориса Тадића и Ивице Дачића. Кинеска банка ЕXИМ Банк оф Цхина је 2010. године дала Србији два кредита. Један, од 25 милиона евра, за куповину Нуцтецх опреме за граничне прелазе и аеродроме, и други, од 190 милиона евра, за Пупинов мост на Дунаву, који је градила компанија Цхина Роад анд Бридге Цорпоратион.
На отварању тог моста, представник ЦРБЦ је истакао да је то „први велики кинески инфраструктурни пројекат у Европи, а биће их још много“. Био је у праву. Након тих почетних 215 милиона евра кредита, Кина је Србији дала више од 25 милијарди у разним формама међународних уговора. Одређени део зајмова, узетих од кинеских банака, Србија је отплатила, али у ову годину је пренела дуговања од око пет милијарди евра. ЕXИМ банци се дугује 3,2 милијарде, а остало Банк оф Цхина.
Од 2013. године, Србија је од кинеских банака узела само 14 уговора о зајмовима. Петоструко већа дуговања настала су кроз међународне пословне уговоре, углавном за изградњу аутопутева, мостова, енергетске пројекте и железничку и комуналну инфраструктуру. Сви уговори су спорни.
Српске институције, ресорна министарства и државна предузећа, преузимала су улогу инвеститора, а новац за пројекте добијали су од кинеских поверилаца. Кинези су давали кредите да би њихове фирме мимо закона, без тендера добијале послове по вишеструко надуваним ценама. Вредност тих уговора је скоро 21. милијарду евра, тачније речено 20.843.437.770 евра.
Та коруптивна шема је примењена приликом изградње Коридора 11, односно аутопута Обреновац-Љиг, који је већим делом финансиран кредитом од кинеске ЕXИМ банке у износу од 822 милиона евра. Иста банка је кредит са истим износом дала за аутопут Сурчин-Обреновац и деоницу аутопута Прељина-Пожега. За тзв. Обилазница око Новог Сада и изградња новог моста на Дунаву финансира се зајмо од 380 милиона евра. Фрушкогорски коридор ЕXИМ је омогућио кредитну линију од 300+ милиона евра.
У обилазницу око Београда, од Остружнице до Бубањ Потока уложено је 174 милиона евра, а за топловод Обреновац- Нови Београд 193 милиона евра. Истрага корупције у пројекту изградње и реконструкције пруге од Београда до Суботице, коју води Тужилаштво за организовани криминал тек треба да утврди тачан износ новца који је уложен, а и покраден. Према првим проценама, трошкови су увећани за више од 700 милиона евра.
Исти коруптивни систем Кина примењује у афричким, азијским и јужноамеричким државама, али нигде тако успешно као у Србији. Пошто добро знају да је Србија презадужена и да следећих тридесетак година неће моћи да врати кредите, Кинези су пре две и по године престали да дају кредите. Ипак, њихове фирме и даље добијају уносне послове, које Србија финансира продајом државних обвезница или прескупим зајмовима код комерцијалних банака, које узима под изузетно неповољним условима. У таквим околностима, Кина држи Србију у статусу таоца. Кад год пожеле, Кинези могу да дуговања наплате у натури, као што су већ радили у Грчкој, Шведској и Немачкој.
Управо то је била најважнија тема приликом недавног гостовања Александра Вучића у Кини. Вучић се само накратко срео са председником Си Ђинпингом. После тог протоколарног позирања пред камерама, Вучић је имао серију састанака са кинеским банкарима и државним функционерима, који руководе компанијама. О томе је на српску јавност обавестила Сузана Васиљевић, Вучићева саветница за медије. Она је са усхићењем причала о састанцима, током којих је Вучић по 40-50 минута разговарао са руководиоцима кинеских компанија. Наравно, није рекла да су преговори пропали. Кинези нису прихватили Вучићеву понуду да део дуговања „пребију“ преузимањем власништва у Електропривреди Србије и Телекому. Кинези су проценили да та два предузећа, највећа у Србији, не вреде ни колико рате, које Србија мора да исплати ове године, а камоли као главнице раније узетих кредита.
Одбијене су и остале Вучићеве понуде, као што је она која се односила на отплату кредита од 70 милиона евра из 2020. године, који је ЕXИМ банк оф Цхина дала за изградњу пута Иверак-Лајковац. Вучић је понудио имовину Пошта Србије као компензацију за одређени део тог кредита. Понуда је обухватила некретнине и земљиште, које је у власништву Поште.
Конкретно, на списку се налазе одмаралиште „Сава Вељковић“ на Дивчибарама, одмаралиште „Бранковац“ на Фрушкој Гори и пословни објекти у Нишкој Бањи, Брезићу и Кикинди. Кинези су одбили тај предлог, али то не мења судбину Поште, која мора да распродаје имовину како би бар донекле санирала губитке и одложила потпуни пословни суноврат.
Вучић се из Пекинга вратио празних руку и џепова, само са позлаћеном кајлом, на којој би му позавидео и његов криминалац Кристијан Голубовић. А и тај накит је направљен од српског злата, које је Зијин узео из рудника Чукару Пеки. Вучића су тада на београдском аеродрому дочекали напредњачки лојалисти са бакљама и транспарентом „Србија побеђује“. Међутим, седам дана касније, на самиту Европске уније и земаља Западног Балкана, Вучића је дочекала ултимативна изјава немачког канцелара Фридриха Мерца.
– Пут Србије ка Европској унији је отворен, али она мора да одлучи на којој је страни. Србија сама одлучује о својој будућности. Није могуће водити политику балансирања између Русије, Кине и Европе – рекао је Мерц.
И остали европски званичници су упозорили Вучића на потребу за усклађивањем спољне и безбедносне политике кандидата са политиком ЕУ, тј. да Србија уведе санкције Русији, али и да прекине интензивну економску и инфраструктурну сарадњу са Кином. Осим тога, за Европску унију није прихватљиво то што Србија купује кинеску војну опрему и отвара простор за „значајно присуство кинеског капитала у стратешким секторима“.
Колико год било непријатно суочавање са таквим примедбама, Вучићу су много важније провизије из инфраструктурних послова које даје кинеским фирмама, него евро-интеграције. Вучићу је Кина постала најскупља српска реч, на којој је згрнуо највише новца.
Европска унија је пре месец дана замрзла средства из својих фондова, која су намењена за помоћ Србији. Вучић и министар финансија Синиша Мали одмах су истакли да уопште није битно тих 600 милиона евра из прве предвиђене транше од укупно 1,5 милијарде евра, колико је опредељено за Србију. Није им битан новац из ЕУ јер не могу да га деле како хоће и коме хоће.
Министар Мали је објаснио зашто су кредити и грантови из Брисела спорни: „У сваком од пројеката, који се финансира из европских фондова, ми морамо да запослимо три пута више људи него иначе. Једна трећина извршава оперативне задатке, а две трећине губи време на писање извештаја европским институцијама, које инсистирају на правдању сваког евра, где је и зашто потрошен.“ Вучић и Мали много лакше и профитабилније послују са Кинезима. Без проблема се договоре колико да надувају цене, па поделе разлику. Тако своје апетите задовоље криминалци из српске власти и кинеских фирми, а све о трошку грађана Србије, који ће неколико следећих деценија отплаћивати дугове, које су они разграбили као ратни плен.
У Кинезима, Вучић је нашао идеалне партнере за пљачку Србије. Тај пројекат се ближи трагичном крају. Кад потпуно пресахну извори нових кредита, Србија ће морати да преда Кинезима све јавне ресурсе, државне фирме и земљиште за које они буду заинтересовани. Тада ће и фактички постати власници Србије.
Тај трагични сценарио може да се спречи само хитном сменом Вучићевог режима. Нова власт ће морати да нађе начина да раскине спорне уговоре са кинеским, али и осталим компанијама, па да бар умањи штету.
Аутор: Предраг Поповић
Извор: Магазин таблоид
