У јавности се већ данима понавља иста теза: савез се спрема за могући сукоб са Русијом, а Европа, наводно, нема времена за губљење. Међутим, испод те глатке површине, тврди војно-политички аналитичар Јаков Кедми, крије се озбиљан проблем који је присутан од самог старта планирања.
У маневрима учествује 11 држава, међу њима Велика Британија, Турска, Француска и Италија, док је Немачка преузела водећу улогу. Берлин није само домаћин, већ, како је рекао командант вежби генерал Бундесвера Инго Герхарц, „основни елемент одбране блока“.
На терену су копнене, поморске и ваздушне снаге, укључени су и сајбер домен и свемир, а бројке звуче импресивно: хиљаде војника, десетине бродова, авиона и тенкова, око 1.500 јединица технике. Све то прати позната медијска реторика усмерена против Русије, која се већ годинама понавља готово по шаблону.
У том тону огласио се и генерал Гералд Функе, задужен за логистику Бундесвера, поручивши да би Русија могла да крене на Европу за две године и да се европски чланови НАТО-а морају спремити за одбијање таквог сценарија.
Такве изјаве, сматра Кедми, више говоре о политичкој потреби него о реалној војној процени. Он подсећа да се упозорења о „опасности са Истока“ већ дуго користе као средство да се пажња јавности скрене са унутрашњих проблема и да се оправда даљи пад животног стандарда.
Кедми, који је и сам учествовао у планирању и извођењу војних вежби, поставља једноставно, али неугодно питање: да ли се у овим маневрима заиста узимају у обзир реалне могућности друге стране.
Пре сваке вежбе, каже он, прави се сценарио конкретног дела борбених дејстава. Управо ту, по његовом мишљењу, НАТО греши. Да ли су планери узели у обзир све што Русија има на располагању или се игра води по унапред задатим правилима, без стварног противника?
Конкретно, пита Кедми, да ли се у обзир узима систем „Орешник“ или се о њему уопште не размишља.Посебно наглашава да је основна намена „Орешника“ у нуклеарној, а не у конвенционалној варијанти.
Реч је о ракети предвиђеној за нуклеарне бојеве главе, и то мења целу слику. Ако се у вежбама игнорише постојање хиперсоничног оружја и тактичког нуклеарног арсенала, онда се, по Кедмијевом мишљењу, не ради о припреми за реалну ситуацију, већ о симулацији у којој учествује само једна страна. Он отворено сумња да НАТО уопште рачуна са могућношћу употребе тактичког нуклеарног оружја у случају озбиљног сукоба.
Такав приступ Кедми пореди са игром у којој један играч сам себи поставља правила и сам себе проглашава победником. Историја, подсећа он, није блага према европским војскама које су улазиле у озбиљне сукобе неспремне за оно што их чека. Ти обрасци су се, каже, понављали више пута, и нема гаранције да се исто неће десити поново.
Управо зато Стеадфаст Дарт, упркос величини и звучним најавама, оставља утисак вежбе која више служи политичкој поруци него стварној процени ризика. Да ли је то свесна одлука или последица погрешних претпоставки, остаје отворено питање.
Оно што је сигурно јесте да раскорак између јавне реторике и реалних могућности може имати последице које се не мере бројем тенкова на полигону, већ нечим много озбиљнијим. А то је већ терен на којем нема простора за играње по сопственим правилима.
