Вишегодишњи сукоб свештеника из Љубљане са врхом Српске православне цркве добио је епилог какав је мало ко могао да наслути – првостепену кривичну пресуду против самог поглавара СПЦ. Случај који је почео пријавом због проневере црквеног новца прерастао је у оптужбе за мобинг, маратонске судске процесе, сукоб са црквеним судовима и међународни скандал који би у наредном периоду могао да отвори озбиљна питања унутар саме Патријаршије.
Окружни суд у Љубљани изрекао је патријарху Порфирију четири месеца условног затвораса роком провере од годину дана, уз условну новчану казну од 10.000 евра. Пресуда је уследила неколико месеци након што је Окружно државно тужилаштво у Љубљани подигло оптужни предлог због злостављања на радном месту против Порфирија и Црквене општине Љубљана као правног лица.
За Српску православну цркву реч је о политички мотивисаном процесу. За словеначко тужилаштво и судове, међутим, случај је имао јасну правну хронологију која је почела знатно раније, док је Порфирије још био митрополит загребачко-љубљански.
Од пријаве за проневеру до црквеног суда
Жељко Лубарда био је парох у Љубљани и законски заступник Црквене општине Љубљана кад је, како тврди, по налогу тадашњег митрополита Јована Павловића поднео кривичну пријаву против тадашњег старешине храма Перана Бошковића због сумње на финансијске малверзације. Бошковић је годинама касније правоснажно осуђен за проневеру црквеног новца.
Лубарда истиче да је од тог тренутка постао мета врха СПЦ. Како наводи, од њега је тражено да повуче кривичну пријаву и промени исказ у корист Бошковића, што је одбио.
„Намера је била да се прогонима спречи моје сведочење у кривичном поступку против бившег свештеника из Љубљане, будући да сам категорички одбио да лажно сведочим. То сведочење за мене није била само грађанска обавеза, него испуњавање темељних принципа моје Светосавске вере и заштита Цркве. Након тога сви прогони имали су за циљ брутално кажњавање мене и моје породице, а мотивисани су искључиво мојом укупном улогом у разоткривању криминала у СПЦ“, рекао је Лубарда за Нова.рс.
Према његовим речима, тада се у случај укључује тадашњи митрополит Порфирије, који је поновио захтеве за променом исказа. Кад је Лубарда то одбио, уследили су притисци, претње премештајем и одлука о хитном распоређивању у другу државу.
Документација у коју је Нова.рс имала увид показује да је Порфирије најпре разрешио Лубарду дужности у Словенији, а затим га поставио за пароха у Копривници, у Хрватској. Лубарда је одбио да изврши ову одлуку, образлажући митрополиту да би прихватање премештаја значило присилно пресељење породице из Словеније у Хрватску, што се коси са његовим уговором о раду и словеначким законима.
Након тога, Порфирије га ставља под забрану свештенослужења и покреће поступак пред Црквеним судом Епархије загребачко-љубљанске због непослушности. Црквени суд му изриче најтежу казну: лишење свештеничког чина и враћање у ред лаика, што је касније потврдио и Велики црквени суд СПЦ у Београду. Питање надлежности над Лубардом неколико година касније постаће кључни аргумент одбране пред словеначким правосуђем.
Правни парадокс пред словеначким судовима
Док је у црквеном поступку Лубарда кажњен због „непослушности надлежном архијереју“, Порфирије је пред словеначким судом, где је саслушан као сведок у поступку за мобинг, изнео другачију аргументацију. Из судског записника се види да је негирао готово све наводе бившег свештеника.
На питање суда о природи њиховог односа, Порфирије је навео да су се виђали ретко.
„Са господином Лубардом сам се видео само неколико пута, али никада нисмо разговарали о неким проблемима“, изјавио је Порфирије, додајући да му се Лубарда никада није жалио на мобинг.
Кључни део одбране односио се на то ко је заправо био послодавац пароху.
„Мислим да је у конкретном случају послодавац била Црквена општина, а не ја лично“, рекао је тадашњи митрополит, негирајући да је вршио притисак на Лубарду да се пресели. Премештаје свештеника описао је као „потпуно нормалну ствар“, док је питање о повезаности овог спора са случајем осуђеног Перана Бошковића назвао „апсурдним“.
Оваква одбрана оголила је правни парадокс: у црквеном поступку Лубарда је рашчињен јер није послушао Порфирија као свог директног шефа, док је пред словеначким судом Порфирије тврдио да му он уопште није био непосредно надређени, већ да је за радни однос одговорна Црквена општина Љубљана.
Након вишегодишњег процеса, Суд за радне и социјалне спорове у Словенији донео је правоснажну одлуку којом је утврдио да је Жељко Лубарда био жртва злостављања на раду. Суд је у образложењу овај случај описао као један од најтежих примера мобинга у словеначкој судској пракси.
У документацији је наведено скоро 50 појединачних радњи које су оцењене као психичко злостављање, понижавање и дискриминација. Констатује се да је вишегодишњи притисак оставио озбиљне здравствене последице, уз дијагнозу поремећаја прилагођавања са анксиозном и депресивном симптоматиком, као и трајно умањење радне способности.
Лубарда истиче да је због овог сукоба остао без посла, прихода и дома, те да је са супругом и четворо деце прошао кроз изузетно тежак период. Налази из овог радног спора постали су основ за покретање кривичног поступка.
Политички одбрана Београда и тишина у Патријаршији
Окружно државно тужилаштво у Љубљани је након радног спора подигло оптужни предлог против патријарха Порфирија и Црквене општине Љубљана због злостављања на радном месту, док је део пријаве који се односио на лажно сведочење и ометање правосуђа одбачен.
Покретање кривичног поступка против поглавара СПЦ пред судом у Словенији изазвало је оштре реакције у Србији. Председник Александар Вучић оценио је оптужницу као „напад из Словеније“ на Србију и њену цркву.
„Бавиће се тиме наша држава. То је напад један у низу оних који треба да руши оно што је свето у српском народу, па и у српској држави“, изјавио је Вучић, повлачећи паралелу са наводним ударима на председника и Војску Србије.
Након ове изјаве, Лубарда је саопштио да се не осећа безбедно и затражио је заштиту председнице Словеније и институција Европске уније.
У отвореном писму епископима СПЦ, позвао је архијереје да погледају документацију и поставио питање како цркву може да води човек против кога се води кривични поступак због злостављања свештеника. Иако се спекулисало да ће случај бити отворен на мајском заседању Светог архијерејског Сабора, званичне расправе међу владикама тада није било.
Кад је Окружни суд у Љубљани изрекао условну казну затвора и новчану казну патријарху Порфирију, вест није саопштило словеначко правосуђе, већ Свети архијерејски синод СПЦ. У саопштењу Синода пресуда је названа „скандалозном“, те да је поступак наводно вођен уз озбиљне процесне пропусте, јер патријарх и његов пуномоћник наводно нису били уредно обавештени нити им је омогућено да изнесу одбрану.
Синод је притом открио кључни детаљ: званично су саветовали патријарху да не улаже приговор на пресуду и да уопште не учествује у поступку, сматрајући процес политички мотивисаним. Тиме је потврђено да је поглавар СПЦ свесно одлучио да игнорише правна средства која су му била на располагању с обзиром на то да је управо он председник истог тог Синода који га је „саветовао“.
И патријархов неформални заштитник, председник Александар Вучић се огласио, наводећи да је суд дао Порфирију Перићу ореол мученика.
Покушавајући да спиновањем од осуђеног направи жртву, Вучић, који сасвим сигурно није боравио у Словенији у периоду кад је настао спор између Лубарде и Порфирија, самуверено је испричао како он зна да Перић није радио то за шта је осуђен.
„Осуђен је за нешто што никад није радио и чинио. Патријарх Порфирије, по мом суду и мишљењу чак, овом пресудом може да се поноси. Мислим да то патријарху српском може само да донесе ореол и жртве и мученика и још свећу снагу да му да од његовог народа којем верно служи.
Шта даље?
У канонском праву Српске православне цркве не постоје правила која аутоматски смењују патријарха након пресуде страног, односно световног суда. Порфиријев останак на челу цркве, дакле, није угрожен ако гледамо строга правила Цркве, али јесте угрожен његов ауторитет. Чињеница да први човек СПЦ у свом биографском картону сада има кривичну пресуду за мобинг, и то у држави чланици Европске уније, представља преседан који Црква више не може да брани уобичајеним саопштењима о „нападима на светиње“, иако ће то свакако радити.
Стратегија игнорисања словеначког суда, коју је благословио Синод, дугорочно је неодржива. Она је можда купила време у јавности, али је унутар саме цркве оголила неспремност врха СПЦ да се суочи са сопственом одговорношћу. Верски аналитичари и извори из саме Патријаршије указују да се овај случај више не може гурати под тепих. Иако је мајски Сабор прошао у знаку ћутања, јесење заседање или било који наредни сусрет архијереја биће под сенком љубљанске пресуде.
