Пад Николаса Мадура и муњевита америчка специјална операција у Венецуели отворили су питања која далеко превазилазе судбину једне земље. Како је могуће да држава са снажним безбедносним апаратом, руским системима противваздушне одбране и дугогодишњом кубанском подршком колабира за неколико сати?

Одговор се, према бројним изворима, налази у споју издаје елита, технолошке надмоћи и погрешних стратешких процена. Овај догађај није изолован инцидент, већ део шире слике промењеног карактера савременог ратовања који мења односе моћи и брише границе између војне силе политике обавештајних структура и економских интереса великих сила у двадесет првом веку док последице осећају савезници и противници широм света данас.

Венецуела је годинама представљана као бастион отпора америчком утицају у Латинској Америци. Огромни нафтни ресурси омогућавали су режиму финансијску издржљивост, док су уговори са Москвом стварали осећај војне сигурности. Ипак, испод површине расла је институционална криза.

Лојалност елита била је условна, везана за привилегије, а не за државу, док су безбедносне структуре губиле унутрашњу кохезију и јасну командну линију.

Такво стање учинило је систем рањивим на притиске, уцене, тајне преговоре и брзе одлуке донете у кључним тренуцима кризе, без могућности координисаног отпора или правовремене политичке реакције, што је касније пресудно убрзало потпуни слом читавог државног безбедносног механизма у реалном времену.

Једно од најважнијих питања односи се на ћутање противваздушне одбране током операције. Венецуела је располагала системима С-300, Бук и Печора као и великим бројем преносивих ракета.

На папиру то је представљало снажан штит. У пракси системи нису реаговали. То указује на планско онеспособљавање кроз електронско ратовање сајбер нападе или свесно искључивање изнутра. Да би се таква мрежа паралисала није нужно уништити оружје већ пресећи комуникацију и ланац одлучивања.

Управо то објашњава зашто хеликоптери нису наишли на организован отпор нити на реакцију система који су формално били оперативни у тренутку почетка америчке акције у самом срцу Каракаса тог јутра рано.

Посебно питање представља чињеница да амерички специјалци нису имали губитке док је на десетине Мадурових гардиста погинуло. То говори о дубоком цурењу информација. Неко је знао тачне локације руте кретања и распоред обезбеђења.

Без таквих података хватање председника било би скоро немогуће. Издаја унутар система намеће се као кључни фактор успеха операције. Таква издаја ретко је индивидуална, већ обухвата шири круг политичких војних и безбедносних актера који у кризном тренутку бирају сопствени опстанак уместо лојалности режиму. Венецуелански случај показује како се такве одлуке доносе брзо када спољашњи притисак постане неподношљив а гаранције савезника делују неизвесно у датом историјском тренутку за актере.

Улога Русије изазвала је највише спекулација. Москва је годинама сарађивала са Каракасом кроз испоруке оружја и обуку кадрова. Ипак у одлучујућем тренутку није интервенисала. Разлог лежи у промењеној стратегији Кремља који избегава директне сукобе са Сједињеним Државама када процени да савезник нема унутрашњу стабилност.

Венецуела је за Русију била важна али не пресудна тачка глобалног надметања. Директна конфронтација носила би превелике ризике без јасне користи. Због тога је донета хладна прагматична одлука која је оставила савезника без спољне заштите, у тренутку када се систем распадао изнутра, под притиском спољашњих и унутрашњих фактора који су се поклопили у исто време критично.

Помињање Сергеја Шојгуа и руских војних саветника додатно компликује слику. Руско присуство постојало је али никада није било гаранција опстанка режима. Обука и планирање не могу заменити политичко јединство. Ако се грешке из других конфликата понављају резултат је предвидив.

Венецуела је постала пример ослањања на спољне факторе без унутрашње консолидације. Такав приступ дугорочно производи зависност и пасивност локалних елита које очекују спасење уместо да граде сопствену отпорност.

У кризном тренутку то постаје фатална слабост јер савезници делују према сопственим интересима а не према емотивној лојалности што се сада јасно показало у венецуеланском геополитичком случају који улази у историју као упозорење.

Куба је у овом догађају претрпела озбиљне губитке. Њени безбедњаци годинама су чували Мадура и учествовали у изградњи система. Њихова погибија показује да нису сви били део издаје. Ипак ни њихова лојалност није могла да заустави прецизну операцију. Економска зависност Хаване од Каракаса додатно објашњава њихову посвећеност.

Кубански интерес није био идеолошки већ егзистенцијални. Венецуеланска нафта била је кључна за опстанак острва. Због тога су кубански кадрови остали до краја али су се суочили са надмоћном технологијом која не зависи од броја људи на терену већ од информационе контроле и брзине одлучивања у реалном времену током кратке операције у Каракасу.

Технолошка димензија овог догађаја посебно је важна. Сједињене Државе примењују доктрину мозаик ратовања засновану на вештачкој интелигенцији. Прикупљање сателитских електронских и људских података омогућава прецизно планирање.

Алгоритми анализирају сценарије и предлажу оптималне потезе. У таквом рату класична одбрана губи предност. Венецуела није била спремна за овакав облик сукоба. Систем је био пројектован за старије претње а не за интегрисане дигиталне ударе.

Због тога су кључне тачке неутралисане истовремено без потребе за дуготрајним борбама. Циљ није био рат већ контрола исхода што је и постигнуто веома брзо уз минималну употребу класичне силе и максималну обавештајну прецизност током саме акције у пракси.

Пад Мадура има шире последице по руске савезнике широм света. Порука је јасна без унутрашње стабилности нема гаранција. Сирија Иран и друге земље анализирају овај сценарио.

Свака држава која се ослања на спољне штитове мора преиспитати сопствену отпорност. Венецуела је показала колико брзо систем може да се уруши. У кратком времену нестале су године улагања и припрема.

То је лекција за све политичке елите које верују у вечну заштиту савезника. Геополитика постаје немилосрдна и не прашта погрешне процене. Време реакције мери се сатима а не годинама што мења правила игре за мале и велике државе у новој реалности данашњице сада.

Случај Венецуеле показује да снага државе не лежи само у оружју. Пресудни су кохезија лојалност и способност прилагођавања. Када елите издају а системи застаре пад је неизбежан.

Русија и други актери суочени су са тешким питањима. Свет улази у фазу у којој опстају само они који уче брзо. Природна селекција у међународним односима већ је почела.

Она не познаје идеологију нити емоције, већ мери способност прилагођавања реалности. Венецуела је платила цену кашњења, а поуке су јасне за све остале који прате ове догађаје са дистанце, и забринуте у садашњем тренутку глобалне политичке нестабилности која се убрзава свуда данас.

Извор: borba

Ознаке: Николас Мадуро, хапшење