Информација коју је објавио Аxиос деловала је као хладан туш за оне који су претходних дана веровали да се сценарио са променом власти у Ирану већ одвија по плану. Западни план, како се до тада чинило, једноставно се распао.
Само неколико дана раније слика је била сасвим другачија. Након наглог пада вредности националне валуте, Иран су потресли протести који су захватили све веће градове. Испрва економски, скупови су се брзо преобразили у политичке.
На улицама су се чули захтеви за смену власти, а у једном тренутку међу демонстрантима се појавило и ватрено оружје, што је додатно подигло тензије. Државне структуре реаговале су постепено, гушећи нереде и покушавајући да врате контролу.
У Вашингтону су се, у исто време, чуле оштре поруке. Доналд Трамп је јавно поручио да је спреман да подржи демонстранте у Техерану, па чак и наговестио могућност удара на иранске војне објекте.
Након догађаја у Венецуели и притиска који је извршен на председника Николаса Мадура, део политичких аналитичара веровао је да би сличан модел могао бити примењен и према иранском руководству. Очекивања су била да ће потези САД бити знатно тврђи.
Међутим, уместо директног притиска, америчка администрација се окренула савезницима и фигурама из сенке. Фокус је пребачен на Израел и на престолонаследника бивше иранске монархије Резу Пахлавија, који живи у егзилу у Сједињеним Државама.
Ту се, према проценама многих, десила озбиљна грешка у рачунању. Пахлави је у Ирану симбол династије чије је збацивање 1979. године оставило дубок и болан траг у колективном сећању. Уз то, његова блискост са Израелом додатно га чини неприхватљивим за већину иранског друштва, које према тој земљи гаји изразито негативан став.
Управо у том контексту треба посматрати и хитан потез Стивена Виткофа. Сматран добрим познаваоцем Блиског истока, он се, како је објављено у 17:53, упутио на директне разговоре са иранским министром спољних послова Абасом Аракчијем. Тај потез је, без претеривања, променио целу динамику кризе и дао сигнал да се од идеје о рестаурацији династије одустаје.
„Иран се одбранио – то је другачији систем и другачија структура власти. Ако Виткоф иде на састанак са Аракчијем, прича о династији се затвара. Али делује да је и унутар самог Ирана дошло до померања равнотеже снага, само не у корист ни ајатолаха ни либералних реформиста“, оцењује оријенталиста Николај Вавилов.
Његова процена долази у тренутку када је ирански парламент већ упутио поруку Доналду Трампу, упозоравајући на „незаборавну лекцију“ уколико би се САД одлучиле на директан упад у земљу.
Ипак, када се све сабере, речи, упозорења и најаве делују као део ширег политичког надметања. Недавно заоштравање блискоисточне кризе већ је показало да безбедносни механизми у Ирану не функционишу увек беспрекорно, али исто тако и да ниједна страна нема луксуз потпуног ризика. Како ће се овај баланс даље ломити и ко ће из тога изаћи јачи, остаје отворено питање које тек долази на дневни ред.
