Прочитај ми чланак„То што се не шета сваки други дан у другом граду, то не значи да се било ко од тих људи предомислио, повукао или разочарао. Ово је прави пример чувене фразе: 'Затишје пред буру'. Студенти побеђују!", прича за "Време" Марко Шелић Марчело
„Пријатељи су једина права лична карта коју човек данас има“.
Жива истина. Па, још када дође од сјајног писца, музичара и колумнисте Марка Шелића Марчела, све додатно добија на тежини.
Исти тај Марчело у уторак 28. априла, је у Дорћол Платзу представио „Интронаут“, завршно поглавље, или „последњу сезону“ како он то воли да каже, своје тетралогије „Малтерего“ у издању Веселог четвртка.
Простор је био дупке пун. Поштоваоци лика и дела овог уметника гуркали су се пре промоције како би пазарили његове књиге, а касније је разговор с њим водила терапеуткиња др Миа Попић.
И у овом делу се стварност и фикција сусрећу на терену о којем је и Фокнер говорио када је истицао да је „човеков сукоб са самим собом оно једино вредно писања“.
Марчело је на промоцији говорио о снази данашњег студентског покрета у Србији, о преслишавању свега што смо као индивидуе у овом друштву учили али и почели да губимо у свакодневном животу, о алтерегу и суперегу, али и о интроспекцији.
Марчело је последње поглавље тетралогије „Малтерего“ и буквално посветио студентима. Сам роман објављен је, наиме, уз чак десет различитих корица, а осим корице А, коју је радио Ивица Стевановић, за преосталих девет ангажовани су студенти и постдипломци Факултета примењених уметности.
„Желео сам да и на овај начин пружим подршку студентима, као водећој снази овог друштва. Многима од њих ово је био први хонорар. Надам се да је ово позитивни пример и за друге. Студенти побеђују!“, рекао је Марчело за „Време“.
Осврнуо се и на данашњу политичку ситуацију у Србији, на поуке избора у Мађарској, као и о култури која је маргинализована, да не кажемо прегажена до непрепознатљивости.
„Време“: Чини ли ти се да је после неколико великих окупљања прошле године на којима су студенти показали колико су јаки, у 2026. години нешто мало утихнуло на нашим улицама?
Марчело: Не делим утисак да је ствар утихнула. Само је ствар у томе да је након једне изнурујуће године за све народ схватио да смо се пребројали, да знамо да нас има, да ту снагу треба чувати за оно што тек долази. Али то што се не шета сваки други дан у другом граду, то не значи да се било ко од тих људи предомислио, повукао или разочарао. Ово је прави пример чувене фразе: „Затишје пред буру“. Студенти побеђују!
Били су избори у Мађарској. Виктор Орбан је доживео бруку и дебакл. Да ли је по теби сада тренутак да прижељкујемо изборе и у Србији или да сачекамо крај године?
Ми смо имали дугу паузу између петог и шестог албума и онда су нас питали људи може ли се публика надати новом материјалу? Кажем им да може наравно, ко сам ја да их спречим да се надају? Али ако ме питају хоће нови албум ускоро, одговор је био: „Не“. Тако исто и у овом случају. Надамо се да ће се ова агонија завршити што пре, али кад пробам да замислим визуру нашег непријатеља и окупатора кад причамо о ванредним парламентарним изборима, видим да он не мора да то уради. Да их распише. И прилично сам сигуран да му одговара то растезање хармонике, мрцварење да се нервирамо и онда да се пусти бува као сад. Заиста су наручене кутије и УВ лампе. Куповина изборног алата, то је купљено, али се не зна када ће бити употребљено. Што каже Здравко Понош, он пушта буву да ће бити у јулу да би дознао ко ће бити на студентској листи.
Мађарска је добила Петера Мађара. Ко наш лидер који би могао да учини нешто слично?
Како ући у тај миндсет окупатора? Тешко је. Ништа што је наш критеријум логике, не пали. Ако хоћеш да уђеш у њихов миндсет, мораш да размишљаш шта је најјадније и најбедније, шта је највише нефер што могу да ураде. Ту си на бољем трагу предвиђања шта ће да ураде. Кад пробамо да размишљамо тако, онда је ово чини се обично пуштање буве, мрцварење. Тамо се панично читају статистике. Нешто се ту вага. Мисле да проток времена њима иде у прилог. Али се ствар за њих само погоршава. Тренутак када ректор Ђокић излази на терасу, био је величанствен, филмичан моменат. Херој из нужде. Неко ко није ни сањао да ће то преко ноћи постати.
Не знам хоће ли то бити он или неко други. Не бих имао ништа против да буде он. Мало ме забрињава што мора да буде једна личност, и Мађарска ми је то потврдила. Наш народ воли једну особу као предводника. Студенти су пробали да нас науче идеји „не један човек, него људи“. Али тај наш менталитет не може преко ноћи да се промени. Ми волимо да буде тај један. За мене то звучи као скидање одговорности. Мотив да желиш једног лидера значи да знаш ко је крив ако нешто не успе. Тим је ту битан. Али ако мора да буде једна особа, она ће се десити. Шира маса ће препознати на време то лице. Жао ми је само што је овај наш фитиљ, и овај изнутра и онај споља, овако дуго потрајао. Али овај фитиљ не можеш да убрзаш.
Имали смо много успона и падова. Крене врхунац, па после катарзе идемо доле.
То је много гадна ствар. Супстанца звана нада има ту особину да се тешко подиже с нуле. И ако се деси да се подигне, па потом падне, она не падне на нулу него оде у минус. То нам се већ дешавало – изнуривање живаца оног дела грађана који јасно препознаје матрицу и види куда ово иде. Друштвени процес ипак има неки свој темпо и не можеш га убрзавати с тиме да је цар го. Међутим, тај фитиљ јесте сада при крају. Из овога се они не могу повадити осим завођењем званичне Белорусије са тенденцијом Северне Кореје као крајњем идеалу.
Да ли си за једну листу или неколико на будућим изборима?
Добро питање. Многи се ломе. Увек имаш тај моменат да се неки рецепти не могу пресликати, али оно у Мађарској је јако добар аргумент да актери озбиљно размисле о једној листи. Неки су „за“ а неки „против“, мени је то у реду, то је дефиниција јавне расправе. Ако се неко надао да ћемо проћи без тога, био је превише оптимистичан. Волим свој народ, али га и познајем. То што се друга страна радује чаркама, нека им.
Многи бендови доживели су у последњих годину дана, па и две да им организатори изненада отказују наступе. Изговори су били трагикомични. Како си ти доживео све?
Ја сам ветеран те праксе. То су мени почели да раде и пре других. Бити навикнут на ту праксу није лепо. Већ знам за јадац. Ништа ме не изненађује, на саботаже смо навикли. Више нема изговора. Раније је било забавно – нема кабла, лоши услови за свирку, лоша продаја карата, бла, бла, бла. Сад се прешло на оно директно „не може, бре“. Стигли смо до отворености. Ово је иживљавање и то се и не крије више. Замислите свет у којем једна свирка диже револуцију. Једна позоришна представа. Није по среди уклањање опасних људи, већ иживљавање и казна што ниси ћутао. Освета.
