Incident koji se dogodio u Studentskom domu „Studenjak“, kada je u kafić u vlasništvu SNS koordinatora uveče dovedena grupa takozvanih „studenata koji hoće da uče“, nije izolovan, a nije bio ni slučajan. U pitanju je pažljivo isplaniran politički manevar s jasnim ciljem: provokacija, izazivanje reakcije, a zatim propagandna eksploatacija.

Сценарио у три чина: Провокација, реакција, репресија

Према информацијама до којих је дошла наша редакција, цела акција била је координисана – не из академских мотива, већ из партијских кругова блиских власти. Наређење је било јасно: довести Павловића и његову екипу у студентски дом, унутар простора који је под контролом СНС-а, с намером да изазову реакцију студената који већ месецима мирно протестују, окупљају се, бране принципе правде и истине.

Као што је и било очекивано, провокација је уродила плодом. Студенти из домова су реаговали: звиждуци, скандирање, поливање водом, песма. Није било насиља, али је било емоција. Управо оно што је власт желела, слика „разјарене руље“ коју ће режимски медији искористити за стварање наратива о угроженим „недужним студентима који само хоће да уче“.

Пропаганда као алат репресије

Председник Александар Вучић и његови медијски пулени ову ситуацију неће пропустити да капитализују. Већ је кренуо  наратив у којем су „обични студенти“ били жртве „екстремиста“, у којем они који бране универзитетску аутономију и демократске вредности и где су представљени као насилници и хулигани. Биће то нова етапа у легитимизацији могућих мера репресије: хапшења, искључења са факултета, увођења забрана у студентске домове, па чак и контроле улаза и излаза.

Зашто не виде оно што народ види?

Александар Вучић чини монструозне ствари пред очима целог народа. Ипак, поставља се болно питање: како родитељи младог Милоша Павловића и његових сабораца не виде оно што виде сви остали? Зар не препознају да их Вучић користи као живо месо – као потрошну робу коју ће сутра, када му више не буду потребни, хладнокрвно одбацити? Трагично је гледати младе људе како, верујући да нешто бране, постају оруђе власти која не преза од тога да манипулише њиховом наивношћу.

Ко је Павловић и зашто је изабран?

Милош Павловић, већ неко време перципиран као фигура блиска власти, намерно је изабран да симболизује наводни „тихи отпор“ према протестима. Његов улазак у дом, под пратњом медија и уз благослов координатора био је  политички перформанс. Идеалан за таблоиде, погодан за насловне стране, али катастрофалан по оно што је остало од универзитетског достојанства.

Студенти не смеју да наседају

Највећа опасност лежи у томе што власт игра на карту емоција и умора. Жели да студенте увуче у сценарио у ком ће изгледати као насилници. Зато је од суштинске важности задржати хладну главу, дисциплину и понављати једну ствар: борба се не води против Павловића или било ког појединца, већ против системске злоупотребе институција и свесног урушавања образовања. Оно што је најпотребније, јесте генерални штрајк. То је потребно да схвате сви грађани. Да нема више смисла да се само студенти исцрпљују, да су они једина мета, док их цела Србија тапше по раменима. Више пута сам поновила, то је лицемерна подршка, без сопствене жртве, без изласка из зоне комфора. Мора све да стане.

Универзитет је више од политичке сцене

Ако студенти данас падну у замку коју власт поставља, сутра ће сви постати таоци страха и цензуре. Аутономија универзитета не значи само слободу да се учи – она значи слободу да се мисли, поставља питања, супротстави моћи.

Зато, уместо да буде арена за унутрашње обрачуне, Студењак мора остати симбол борбе за слободу. И у тој борби, провокације попут ове само потврђују да је власт изгубила контролу над наративом – и покушава да га поврати силом.

Oznake: Ćaci, Aleksandar Vučić, Miloš Pavlović, napad na miloša pavlovića, sudenti