Pročitaj mi članakJoš prvim izborom Ane Brnabić za predsednicu Vlade – i to na sam Vidovdan – bilo je jasno do koje je mere Aleksandar Vučić spreman da udovolji zahtevima stranih centara moći. Izbor osobe koja otvoreno promoviše globalne agende i LGBT politiku u zemlji duboko utemeljenoj u tradiciji, duhovnosti i nacionalnom identitetu, predstavljao je simboličko skretanje Srbije s puta koji je do tada, bar deklarativno, branjen. Taj Vidovdan, nekada simbol otpora i sećanja na žrtvu, pretvoren je još jednom u datum pokornosti. Prvi put je to učinjeno predajom bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića u Hag, isto na Vidovdan. (Milošević je zgrešio srpskom narodu i srpsko pravosuđe je trebalo da mu sudi.)
Тај почетни потез Александра Вучића, који је многима изгледао као уступак, убрзо је постао правило. Брнабић није изабрана због своје политичке тежине, већ управо зато што је нема – њена улога је да безусловно спроводи вољу онога ко је поставља. Управо зато не чуди што данас, као најгласнија перјаница режима, користи најтеже речи и увреде против студената, грађана и свих који се усуђују да мисле другачије.
Њена последња изјава – да су студенти и грађани који блокирају РТС „садисти који малтретирају жене“ – је политичка агресија која дубоко узнемирава и вређа здрав разум. Брнабић овим показује не само недостатак политичке културе, већ и очигледну неспремност власти да разговара са онима који другачије мисле. Уместо дијалога – етикетирање. Уместо разумевања – дехуманизација.
Када млади људи који мирно протестују и бране јавни интерес постају „садисти“, а они који контролишу све институције – жртве, онда знамо да је власт изгубила сваки компас. А још је трагичније што се тај наратив пласира од стране жене која је деценијама представљана као симбол „прогреса“, „толеранције“ и „слободе“. Где су сада те вредности?
Свака власт која изгуби додир са стварношћу почиње да се плаши сопственог народа. А страх води у агресију. Зато нас данас не сме изненадити што се студентима уместо руку пружају увреде, а уместо аргумената – претње.
Ипак, охрабрујуће је што та агресија више не плаши. Све више људи устаје, све више људи се буди. Јер ово више није само борба против медијског мрака. Ово је борба за здрав разум. За достојанство. За земљу у којој ће се најбољи међу нама – млади, образовани, храбри – поштовати, а не вређати.
Историја је пуна оних који су заборавили да власт припада народу. И сви су завршили на истом месту – у фусноти. Србија заслужује боље. И управо то јој данас студенти показују. Без страха, без мржње, али са бескрајном вером да ова земља и овај народ заслужују правду, истину и слободу.
Србији деценијама недостају – не само кадрови, већ људи. Људи од знања, части и одговорности. Људи који не мењају став према народу у зависности од позиције коју заузимају, већ они који свој положај користе искључиво у служби општег добра. Србији недостају стручни људи који воле ову земљу, њен језик, њену историју, њеног човека.
Уместо њих, годинама се на кључна места постављају партијски послушници, каријеристи, гласноговорници туђих интереса. Уместо оних који граде, добијамо оне који разграђују; уместо визионара – бирократе без погледа у будућност.
Зато, када говоримо о „промени“, морамо бити јасни: ако та промена не подразумева долазак нових људи – стручних, храбрих, моралних, људи који ову земљу воле више од своје фотеље – онда те промене, у суштини, није ни било.
Истинска промена не почиње сменом политичке елите, већ сменом вредносног поретка. Промена почиње када се на најважнијим местима у држави нађу они који имају и знање и срце – да воде, али и да служе.
Зато је можда најважнија лекција коју морамо из овога извући – да се власт никада више не сме концентрисати у рукама једног човека. Ни један појединац, ма колико се представљао као способан или „незаменљив“, не сме имати моћ да одлучује у име свих. Јер, власт без контроле, без дијалога, без учешћа народа – не постаје ништа друго до злоупотреба.
Овом друштву, више него икад, недостаје стварни глас народа. Не симулакрум демократије, већ истинско учешће грађана у доношењу одлука. Друштво у коме ће сваки глас бити важан, у коме ће се чути мишљење студента као и професора, радника као и привредника, уметника као и научника. То је Србија која има будућност – Србија у којој нико није изнад народа. А промена, ако жели да буде озбиљна и трајна, мора почети баш од тога.
