Прочитај ми чланакКамере које препознају лице док пролазите кроз школску капију. Микрофон у аутобусу који бележи разговор. Систем који може да повеже регистарску таблицу са рутом кретања кроз више градова. У последњих пет година, стотине јавних институција у Србији набавило је преко хиљаду комада опреме за надзор – од камера са функцијама препознавања лица, праћења регистарских таблица и анализе понашања, преко камера које снимају и анализирају звук, до дронова са вишеструким зумом и термалним снимањем.
БИРН је у оквиру вишегодишњег истраживања прикупио податке о јавним набавкама опреме за надзор и мапирао их на интерактивној платформи.
Подаци су прикупљени из јавно доступне документације уз помоћ интерног алата ТендерСпy, развијеног за систематско праћење јавних набавки.
Резултат је детаљан увид у то где се у Србији користе камере, које препознају лица и регистарске таблице, где се снима и звук, ко поседује софтвер за анализу понашања и како се шири мрежа уређаја који могу пратити кретање људи и возила.
Број набављене опреме за надзор је заправо знатно већи, јер Министарство унутрашњих послова, Војска Србије, Војнобезбедносна агенција ВБА, Војнообавештајна агенција ВОА и Безбедносно-информативна агенција БИА ову врсту опреме набављају по посебном режиму.
Стручњаци, који су говорили за БИРН, кажу да наведени типови опреме имају своју безбедносну сврху, али носе ризик од злоупотребе, поготово када је у питању приватност грађана.
“Право на приватност је уставна категорија и када немате адекватан основ да задирете у приватност то не би требало да се ради. Дефинитивно се технологија развила пресељењем великих сфера живота у онлине. Технологију није пратило право. Врло често се дешава да се проблем толико нагомила, па тек онда регулатива реагује”, каже за БИРН адвокат Милош Стојковић.
Овакав надзор не односи се само на запослене у институцијама, већ и на грађане који посећују те објекте или пролазе поред њих. У случају градова, који постављају камере на јавним местима, надзор захвата широк круг људи и подиже питања о равнотежи између безбедности и приватности.
Питања која се намећу нису само техничка – колико дуго се чувају снимци, ко може да их користи и у које сврхе – већ и етичка, јер овакви системи могу угрозити приватност, слободу кретања и право на окупљање, посебно код осетљивих група.
“Ове активности проширују ‘социјално сортирање’ популације у различите категорије, тако да се са људима може поступати различито, зависно од њихових евиденција. Ово се углавном дешава без знања јавности, а чак и када постоји свест о томе, ретко се предузимају даљи кораци. Ово су озбиљна питања, која се тичу не само приватности”, каже за БИРН Дејвид Лајон са Квинс Универзитета у Кингстону, Канади.
Ово истраживање настаје након што су у протекле две године новинари БИРН-а документовали нелегални дигитални надзор над активистима и новинарима, укључујући откључавање телефона помоћу форензичке опреме компаније Целлебрите и убацивање домаћег шпијунског софтвера НовиСпy, као и израелског програма Пегазус.
Истовремено, Србија нема посебан закон који уређује биометријски надзор, а покушаји да се уведе правни основ за масовно препознавање лица повучени су након притиска јавности.
У таквом окружењу, континуирана куповина напредних система за видео-аналитику, препознавање лица и друге облике дигиталног надзора добија шире значење, јер се одвија без јасних и независних механизама контроле њихове употребе.
Право на приватност је уставна категорија и када немате адекватан основ да задирете у приватност то не би требало да се ради. Дефинитивно се технологија развила пресељењем великих сфера живота у онлине. Технологију није пратило право. Врло често се дешава да се проблем толико нагомила, па тек онда регулатива реагује.
У наставку овог истраживања, БИРНоткрива где се у Србији користи аудио и видео-надзор, како се прате регистарске таблице и лица, и какве последице такви системи могу имати на свакодневни живот грађана.
Где све у Србији камере снимају и звук
Случај аудио-надзора путем камера у аутобусима ГСП-а на две линије у Београду од маја прошле године, према писању медија, подстакао је Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности да покрене инспекцијски надзор, а Секретаријат за јавни превоз наложио је искључење аутобуса у којима су се појавиле налепнице да је возило под аудио-надзором.
Овај случај отворио је шире питање – где се у Србији све користи опрема која, поред слике, бележи и звук.
Међутим, како БИРН открива готово све камере у аутобусима ГСП Београд, па и ЈГСП Нови Сад, имају уграђен микрофон. Последња набавка видео надзора за градске аутобусе у Нишу из 2017. године такође наводи могућност аудио снимања у 16 возила тог предузећа.
“Микрофон квалитативно мења природу надзора: за разлику од `класичног` видео-надзора, аудио компонента непосредно захвата садржај говора и комуникације, повећава ризик од прекомерне обраде и секундарне употребе снимака, нарочито у осетљивим окружењима као што су школе и болнице.
Када систем укључује микрофон, знатно се шири обим обраде података – прелази се из `посматрања` у прикупљање садржаја говора”, кажу из невладине организације Партнери Србија, која се годинама бави безбедношћу личних података, наводећи да у Србији не постоји посебан закон, који уређује аудио-видео надзор јавних институција ван полицијског система. Партнери Србије, иначе, урадили су два документа о Дигиталном надзору у јавним установама, као и о употреби камера са микрофоном.
Користећи термине попут „аудио дуплекс“, „двосмерна аудио-комуникација“, „уграђен микрофон“ и слично за претрагу техничких спецификација на порталу јавних набавки, БИРН је пронашао камере са могућношћу снимања звука на више локација, међу којима су железничке станице у Зајечару и Лапову, Институт за онкологију и радиологију Србије у Београду, Гимназија „Бранко Радичевић“ и Основна школа „Бошко Палковљевић Пинки“ у Старој Пазови, поједини вртићи у Сечњу, Пионирски парк и парк Ушће у Београду, као и казнено-поправне установе у Београду и Сремској Митровици, те поједине установе социјалне заштите.
Овакву опрему набављале су и локалне самоуправе, укључујући општине Кула, Лазаревац, Кучево, Ваљево и Лучани. Према доступној документацији, камере са уграђеним микрофоном куповане су и за основне и средње школе у више општина на северу Косова.
Набавке су реализовали и бројни други органи јавне власти и јавна предузећа, међу којима су Транспортгас, Инфостан, спортски центар „Милан Гале Мушкатировић“, Народна скупштина, Инфраструктура железнице Србије, Републички хидрометеоролошки завод, Београдске електране, Национална служба за запошљавање, ЕПС, Информатика Нови Сад, као и поједини секретаријати и управе на републичком и покрајинском нивоу, укључујући Министарство за европске интеграције и ЈП „Путеви Србије“.
Посебно осетљиво питање аудио-надзора односи се на радна места. Како је писао 021 запослени у сектору за наплату путарине у оквиру „Путева Србије“ годинама указују на политичке притиске између осталог и због тога што раде под аудио-надзором.
На наплатним станицама истакнуте су налепнице које обавештавају да се врши аудио и видео снимање, а представници синдиката Путева Србије упозоравали су да таква пракса може да утиче на услове рада и осећај сталног надзора међу запосленима.
“Запослени који обављају послове контроле видео надзором, односно контроле рада запослених на наплати путарине, преслушавају аудио снимке само у случају детектованих сумњи да је запослени учинио неку злоупотребу у процесу рада или у случају примљених притужби на његов рад и понашање од стране учесника у саобраћају, а што се не може утврдити само прегледом видео записа”, кажу из Путева Србије за БИРН.
И пре 2020. године овакву опрему набављале су бројне установе – међу њима спортски центар „Соко“ у Сомбору, Општа болница Лесковац, Историјски музеј Србије, Основна школа „Стари Град“ у Ужицу, вртић „Љубица Вребалов“ у Пожаревцу, СМАТСА, КБЦ „Др Драгиша Мишовић“, Дом за старе у Сурдулици и Специјална болница „Меркур“ у Врњачкој Бањи, као и поједина јавна предузећа и градови, укључујући Чачак, Аранђеловац, Горњи Милановац, Ариље и Сенту.
Истраживање БИРН-а није покрило приватне видео надзоре, чије снимке уз одређене услове могу прибавити органи реда. Филип Милошевић из СХАРЕ Фондације наводи случај са краја прошле године када је у таблоиде процурео разговор студената у једном угоститељском објекту, а који је снимљен путем камере која снима звук.
Да камере не снимају звук, односно да не поседују такву опрему у одговорима на новинарска питања БИРН-а тврде спортски центар „Соко“ у Сомбору, Специјална болница „Меркур“ у Врњачкој Бањи, Општа болница Лесковац, Дом за старе у Сурдулици, Гимназија „Бранко Радичевић“ у Старој Пазови, Сечањ, вртић „Љубица Вребалов“ у Пожаревцу, КБЦ „Др Драгиша Мишовић“, СМАТСА и РХМЗ.
