Шта је Косово за Србију. Суседна држава, АП са суверенитетом и територијалним интегритетом у оквирту Србије.

Српски Потписници Бриселског споразума кажу да је то територија Србије и да Косово никада неће бити признато као држава. Неки кажу то је лажна држава. Многи говоре о територијалном суверенитету и интегритету. Пене се да докажу, како Косово није никаква држава, али да не могу било шта да предузму против ове државе, а још мање против оних из ЕУ, који притисцима на Србију, заједно терају нову државу у потпуну независност. Никада није речено да ће се Косово и Метохија бранити свим средствима, као што то кажу друге државе, ако се и одузме један сантиметар њихове територије. Донето је више од десет Резтолуција у Скупштини Сребије. Устав Косово и Метохију, сматра територијом Србије и нико се не бори за најважнији документ СБ , а то је Резолуција 1244 СБ, коју нико више и не помиње,али се Бриселски споразум хвали, диже у небеса, испуњавају све одредбе, и поред тога, што је Европа и Америка, признала Косово као дражву, одвојену од Србије, са границама, царином, полицијом, војском, судством, школством.

Српски функционери не могу на Косово и Метохији без одобрења, по њима ,,привремених институција„ косовских власти, не могу ништа, против формирања царина, војске, полиције, судских органа, Скупштине, Владе Косова, не може да се спречи отварање Амбасада на Косову, потписивање акта о придруживању ЕУ, не протестује против НАТО присуства, учествује се на изборима локалним и парламентарним уз благослов Београда по законима Косова и Уставу ове државе, које расписује председник ове државе…

О АУТОРУ

Зејнел Зејнели је српски новинар и књижевник горанског порекла. Био је стални дописник Политике из Приштине и Космета. Најзначајније дело по коме је стекао популарност је „Ко је издао револуцију“ из 1989. године, која је забрањена и скинута са штанда на салону књига у Београду, због једног пасуса у којој се помиње кривица Јосипа Броза Тита за ситуацију у покрајини. До рата 1999. године живео је и радио у Приштини. Данас живи и ради у Суботици.

њали се њени изабраници у цркви, штрајковали, претили сопственом народу, или маштали о великом утицају у Скупштини Републике Косово, нити пак могу, да измене било коју одлуку Косова или Америке и Европских држава. И поред тога што знају да не могу ништа да промене ни да имају 59 изабраника Београда у Скупштини Републике Косово, ипак говоре о утицају који ће имати српски изабраници, који ће било у влади или Скупштини спроводити Косовску а не Српску политику.

И, ипак о Косову се говори као о територији Србије и поред тога, што и Европска унија, наша будућност, Косово третира као независну државу, заједно да Америком и посебно Немачком, нашим провереним пријатељима. Србија је и недавно, иако то није морала, дозволила да Косово Република постане равноправан члан још једне Европске институције. Заборавило се на чувене ,,фусноте„, а са јесени се очекује да Косово република, постане непуноправни члан УН. Све сам ово написао, да бих саопштио оно што је као званични податак Народне банке Србије. Наиме, Србија у кризи у каквој је сада у сиромаштву и беди, у периоду када ће се морати узимати народу, плаћа кредит који је Титова Југославија узела за Косово и Метохију. Ту, обавезу додуше преузели су петооктобарци, а ова власт је само наставила, да сервисира дуг према банкама, државама и институцијама, одвајајући од свог народа.

Нико, од распада Југославије, од отцепљења Косова уз помоћ НАТО није се сетио, да то прекине све до коначног решења овог тешког политичког питања. Нико није ни покушао да преговара о томе. Новац се даје, враћа се дуг од неколико стотина милиона евра, а држава грца у дуговима и сиромаштву, спрепе радници, лекари, запослени и пензионери Србије, који треба да се жртвују да би Србија враћала нешто, што данас не мора, јер може да га стопира или преусмери на буџете земаља ЕУ и Америке, како би се и оне жртвовале за своју творевину.

Али, како сада ствари стоје исплата косовског кредита, можда је и била услов за нешто, владама после 5. октобра. Можда обећање, које, као и обично не испуњавају, али су преузете међународне обавезе и све остављено народу и садашњој влади, која наставља са исплатом. Дакле, с обзиром да се о кредиту који Србија плаћа за независно Косово, говори да не постоје праве информације, и да сам о томе одавно писао, хтео сам да добијем информације о томе колики је то кредит, и да ли данашња Србија плаћа тај исти кредит, европским банкама, Светској банци, финасијским институцијама, државама, које су иначе примиле Косово као независну државу у своје чланство, или је као државе признале. Поднео сам захтев Поверенику за остваривање права за приступ информацијама од јавног значаја. Министарство финасија ми је одговорило да таквих информација нема и преко Повереника упутило на НБС.

Позивајући се на Повереника и Министарство финасија, упутио сам захтев Народној банци Србије, и за мање од две недеље добио исцрпну информацију, управо о питању које ме је интересовало. Питао сам од које године је кредит АП К и М узет у бившој СФРЈ за развој Косова и Метохије, колико је кредит износио, да ли Република Србија враћа кредит, колика је рата која се враћа и којој Међународној финсијској институцијиу, до када се обавезе исплаћују и да ли постоји могућност да се кредити не враћају до коначног решења статуса Косова и Метохије. Како се у економију, признајем не разумем довољно, а поготову не разумем језик о таквим информацијама, решио сам да пренесем од речи до речи све што ми је у одговору, љубазних службеника НБС написано. Разумеће они који се овим питањима баве, а други ће запамтити цифру дуга. Дакле, ово је одговор: 1.,,Део јавног спољњег дуга Републике Србије који се односи на Косово и Метохију обухвата обавезе по основу уговора закључених између седамдесетих и деведесетих година двадесетог века према Светској банци/ИБРД/,Париском и Лондонском клубу поверилаца, Банци за развој Савета Европе/ЦЕБ/,Европској инвестиционој банци/ЕИБ/,Европском удружењу железница/Еурофима/, владама Либије и Кувајта, као и клириншки дуг према Чехословачкој. 2.„Према расположивим подацима Народне банке Србије, део јавног спољнег дуга Србије који се односи на обавезе дужника и корисника са територије Косова и Метохије, на дан 31. маја 2014. године износио је 346,15 милиона долара. 3.Република Србија у складу са закљученим споразумима са страним повериоцима о репрограму старих зајмова, почев од априла 2002. године отплаћује обавезе дужника и корисника са територије Косова и Метохије.У периоду од 2002.до31. маја 2014. године реализоване су отплате дела јавног спољњег дуга Републике Србије, који се односи на поменуте кориснике, по основу главнице и камате у износу од 516,47 милиона евра/ИБРД-207,29 милиона евра, ПК-182,30 милиона евра, ЛК -113,34 милиона евра, ЦЕБ-6,87 милиона евра,Еурофима 5,43 милиона евра,Кувајт 0,94 милиона евра и ЕУ обавезе према ЕИБ -0,30 милиона евра/. 4.На основу споразума закључених са страним повериоцима, обавезе по основу јавног спољњег дуга сервисирају се до 2016.године према ЕУ/за регулисање обавезе према ЕИБ/,до 2024. године/део обавеза преема Париском клубу и обавезе према Лонбдонском клубу поверилаца/, до 2031. године/обавезе према Кувајту/ и 2041. године /преостале обавезе према Париском клубу/. Обавезе Републике Србије према влади Либије и бившој Чехословачкој за сада нису регулисане, док су обавезе према Еурофими отплаћене 2007.године, а према ЦЕБ-у 2011.године. Правни основ за сервисирање дела јавног спољнег дуга Републике Србије који се односи на Косово и Метохију, представљају Међународни споразуми и то: -Светска Банка /ИБРД/-Закон о потврђивању споразума о зајму између Савезне Републике Југославије и Међунароодне банке за обнову и развој/Консолидациони зајам А, Б,Ц,Д,Е,Ф/,/„Службени лист СРЈ-Међународнин уговори„ бр 13/2001/.У складу са одлуком Светске банке од августа 2009.године,Република Србија не сервисира дуг по консолидационом зајму Ц,који се односи на обавезе дужника и корисника са територије Косова и Метохије од 381,21 милиона евра, -Европска унија/зајам одобрен за репрограм доспелих неизмирених обавезе до октобра 2001., према Европској инвестиционој банци-ЕИБ/-Закон о потврђивању споразума о зајму између Европске заједнице, као зајмодавца,Савезне Републике Југославије, као зајмопримца, и Народне банке Југославије, као заступника зајмопримца са анексима/„Службени лист СРЈ-Међународни уговори„ бр 7/2001/, -Париски клуб поверилаца-Закон о потврђивању Усаглашеног записника о консолидацији дуга Савезне Републике Југославије/„Службени лист СРЈ-Међународни уговори бр 2/2002/ и билатерални споразуми које је СРЈ, односно РС, закључила са земљама чланицама Париског клуба поверилаца, -Банка за развој Савета Европе/ЦЕБ/-Закон о потврђивању Споразума о зајму између Банке за развој Савета Европе и Фонда за финасирање повећања запослености у привредно недовољно развијеним и изразито емиграционим подручјима СРЈ уз гаранцију Савезне Републике Југославије, са прилозима/„Службени лист СРЈ-Међународни уговори„/бр.9/2002/.Дуг по овом основу отплаћен је зсакључно са 2011.годином. -Лондонски клуб поверилаца-Закон о ратификацији Меморандума о разумевању о реструктуирању дуга по НФА и ТДФА између Републике Србије и Међународног координационог комитета/„Службени гласник РС,бр.84/2004/ и Закон о реструктуирању дуга по НФА и ТДФА издавањем обвезница Републике Србије/„Службени гласник РС„ бр.61/2005/, -Еурофима/Удружење железница Европе/-Уредба о ратификацији Конфенције од 20. октобра 1955. године о оснивању „ЕУРОФАРМА„-Европског друштва за финасирање набавки железничког материјала, Свеска бр.64.из 1957. године.Дуг по овом основу отплаћен је закључно са 2007. годином,

-Кувајт-Споразум о репрограму дуга између Републике Србије, као зајмопримца , и Кувајтске државне аганције за инвестиције, као као зајмодавца, из децембра 2009..године, којим су регулисане претходно рефинасиране обавезе од 1984.до 1989.године. Из овог прегледа, јасно је да Србија мора да враћа кредите, јер је таква обавеза преузета потписивањем разних Међународних споразума и Меморандума, после доласка на власт ДОС-а, и јасно је да ова влада, такве обавезе мора да поштује. Међутим, како је познато, да је реч углавном о кредитима за развој неразвијених, кредитима некадашњих државних предузећа, која су се самостално задуживала а Југославија била гарант, питање је зашто се олако прихватило да се све враћа, иако су готово сва државна предузећа углавном приватизована.

Питање је, собзиром да је сада положај Србије у свету веома повољан, да имамо искрених пријатеља, да ли је Србија могла било шта да промени, а у вези са Косвом и његовим дуговима из времена Тита, да спречи даљу приватизацију, или да договори, да се из средстава приватизације наплати део дуга према Међународним институцијама, или да терет преузму нови власници, а њих је много управо из земаља,које су некада кредите одобравале, па стога можда, сада плаћамо кредите и за оне особе које су биле промотери независности Косова. Какав је статус на пример рудника ,,Трепча„, или ,,Фероникла„ ко експлатише руду, или Фабрике ,,Амортизера„,„Акумулатора„, или Индустрије аутомобила у Пећи, највеће текстилне индустрије на Балкану ,, жПринтекс„ из Призрена,која је претворена у касарну и школу, највеће прехрамбене индустрије ,,Прогрес„ из Призрена, фабрика обуће, Симпа, железнице, Дуванске индустрије у Гњилану ,Фабрике уља ,,Милан Зећар„ у Урошевцу, или ,,Дратекса„ из Драгаша, хотела, бања, одмаралишта…

Свакако да Косово, не сноси одговорност за дугове, за које је, гарантовала велика Југославија. Несрећа је,што дугове сада мора да враћа Србија, иако је можда, само кажем лаички, ако су они морали да се враћају, могли су да се поделе на једнаке делове свих некадашњих Република, које су чиниле Југославију. Сада је можда касно да се било шта учини, јер су петооктобарски европејци, журили као да ће 7. октобра бити равноправни чланови ЕУ. Ови, нови,хтели не хтели морају да поштују међународне обавезе, али су сигурно са поверењем које данас имају у свету, могли да, и због ситуације у којој се Србија налази и због још једног корака који треба да се учини према Косову, да својим пријатељима укажу на овај проблем. Иако дуг, када се ,,разбије„, на при поглед не изгледа велики, али је он свакако тежак, јер је овој земљи потребан сваки милион евра. Међутим, када је новац у питању страни финасијери су немилосрдни. Стога ми постаје, помало јасно, иако дуг није драстичан, зашто се као година опоравка Србије помиње баш 2016. година. Наиме,,на основу споразума закључених са страним повериоцима, обавезе по основу спољњег јавног дуга/овде је реч о Косову/ се сервисирају до 2016. године према ЕУ…„. Бар су они могли, као наши проверени пријатељи да се одрекну тог дуга, који у односу на милијарде са којима располажу, он представља само кап у океану. Само толико да се за мало пара не брукају, а и Република Косово је њихова и Америчка творевина. Ми, у околностима када смо као народ живели у неколико држава, све до проглашења Републике Србије, незнањем или наседањем на обећања, натоварили смо себи, нешто што смо могли да регулишемо пре много година. Питање је само, да ли неко, данас има неизмирене обевезе према нама и нашим предузећима, до тренутка потпуног распада земље, и да ли су, дугови, ако их је било враћени. Говорило се на пример о дугу Ирака према некадашњим Југословенским предузећима у стотинама милиона долара…Или, енигма је да ли ће се некада дати одговор на питање, да ли су заиста постојале паре на Кипру, ако јесу, због потраге која је била, а зна се ко је био на томе ангажован, да ли су оне пронађене а ако јесу где се налазе…а било је речи о милјардама, свеједно долара, марака или евра…

(Видовдан.орг)

Oznake: dug Kosova, kosovski krediti, Srbija, Zejnel Zejneli