Pročitaj mi članak
После тешког политичког, економског и социјалног периода кроз који је Русија прошла током деведесетих година 20. века, ова земља је доживела економски препород и поново постала изузетно важан фактор на геополитичкој мапи света.
Доласком на власт Владимира Путина 2000. године држава се консолидовала, а привреда је отворена за страни и приватни капитал. Тржиште је почело да функционише по западном моделу, а захваљујући расту инвестиција и примени модерних технологија, руска привреда полако постаје једна од најконкурентнијих на свету.
Спољнотрговински суфицит који Русија сваке године остварује захваљујући извозу енергената омогућио је овој земљи да велике количине новца улаже у развој своје привреде, војне индустрије и науке. Руски економски, енергетски и војни потенцијали сваке године су расли, а са њима је растао и политички утицај Русије у глобалним оквирима. Тај утицај је најбоље могао да се препозна кроз кључну улогу Русије у решавању криза у Сирији и Ирану, питања око којих се водила највећа дипломатска битка у 2013. години.
Русија је водећи светски произвођач енергената, пре свега нафте и природног гаса, који данас играју важну улогу у политичким и безбедносним процесима у свету. Русија је у последњих неколико година заокружила своју енергетску доминацију у Европи. С једне стране, постигнути су споразуми о изградњи гасовода Северни и Јужни ток, које је руски Гаспром склопио са највећим енергетским компанијама из Немачке, Француске и Италије. С друге стране, куповином акција нафтне компаније ТНК-БП руска нафтна компанија Росњефт постала је највећа нафтна компанија на свету.
Србија је увек кроз историју имала посебне братске и пријатељске везе са Русијом. О томе најбоље сведочи први члан Закона о трговинском и пловидбеном уговору између Србије и Русије из 1893. у којем се каже: „Српски поданици у Русији и руски поданици у Србији вазда ће се сматрати и са њима ће се поступати као са члановима народа највећма повлашћенога. Обе високе уговорнице обавезују се узајамно давати обостраним поданицима сваку олакшицу, сваку потпору и сваку трговинску корист, које природно потичу из таквог повлашћеног поступања те да се тако, уколико је могућно, развије и унапреди српска трговина у Русији и руска у Србији“. И данас су ти односи дефинисани важним међудржавним споразумима, као што су споразум о слободној трговини, енергетски споразум, споразум о војној сарадњи, споразум о сарадњи у области грађевинарства, споразум о обостраном укидању виза, а као круна односа у мају 2013. потписана је Декларација о стратешком партнерству Србије и Руске Федерације.
СПОЉНОТРГОВИНСКА ДИВЕРЗИФИКАЦИЈА
Ова декларација је плод вишегодишњег рада неколико српских влада и зато овај документ има посебну симболику јер доказује да српске владе различитих политичких оријентација могу заједно да раде за добро земље и ка истом циљу. Ова декларација је доказ да у српској политици променом владе живот не мора да почиње испочетка. Уређене демократије имају континуитет и ова Декларација је добар пример да је то могуће и у Србији.
Ближа сарадња са Русијом је шанса да Србија обезбеди спољнотрговинску диверзификацију, односно да избегне да као држава зависи економски само од једног партнера. Србија треба да тежи томе да уравнотежи структуру свог извоза, који је сада преко 60 одсто оријентисан ка Европској унији. То је логичан економски пут јер је тржиште ЕУ у стагнацији, док тржиште Русије доживљава велику експанзију. О томе најбоље говори пример Пољске, која је, иако чланица ЕУ, у последњих пет година преполовила извоз у ЕУ, док је у истом периоду повећала извоз у Русију за 40 одсто. Немачка је прва у ЕУ пребродила економску кризу, јер је на време свој извоз преоријентисала са тржишта ЕУ, које пада, на тржиште Русије и Евроазије, које расте.
Србија је и пре потписивања ове Декларације имала највеће могуће олакшице за извоз на тржиште Русије. Она је једина земља на свету која има споразум о слободној трговини са Царинском унијом, коју чине Русија, Казахстан и Белорусија. То је тржиште од приближно 200 милиона људи, где Србија практично све своје производе може да извози без царина, што омогућава да у старту буде 15–20 одсто јефтинија од конкуренције из других земаља. Излазак на ово тржиште је јединствена шанса за раст извоза, а самим тим и за раст привредне активности и отварање нових радних места у Србији. Такође, бесцарински споразум је велика шанса за привлачење страних инвеститора, који преко Србије могу да добију приступ великом руском тржишту по повлашћеним условима. О томе можда најсликовитије говори пример немачког произвођача чарапа Фалке, који је отворио производњу у Лесковцу. Откад се то догодило, чарапе су ушле у сам врх производа које највише извозимо у Русију.
У Русији није само извоз, већ су тамо и нова радна места. На изградњи објеката и саобраћајне инфраструктуре у Сочију, као и на другим великим и малим пројектима у Русији, ради око 40 хиљада инжењера и радника из Србије, који на тај начин издржавају 40 хиљада породица у Србији. То је као да је у Србији отворено 400 фабрика са по сто запослених. Шанса за наше пројектанте и инжењере је данас на простору Русије и Евроазије јер се тамо реализују највеће инвестиције. Одмах после зимске олимпијаде у Сочију, у Русији почињу припреме за Светско првенство у фудбалу 2018. године. То је велика шанса за наше грађевинске и путарске компаније, јер се гради 11 модерних стадиона у више градова, хотели, железничке станице, аеродроми, путеви и друга инфраструктура.
ТРЕНДОВИ ГОВОРЕ СВЕ
Сарадња у наменској индустрији одувек је била важан аспект у односима наше две земље и добро је што Србија и данас тежи њеном продубљивању. Наша наменска индустрија сигурно има шта да понуди руским партнерима, док се потенцијал истраживања и развоја, као и могућност заједничког изласка на трећа тржишта са Русијом као партнером вишеструко увећава.
У економији су најбитнији трендови. Извоз Србије у Русију је прошле године порастао за 30 одсто. Извоз меса је порастао три пута, док је извоз сира порастао чак четири пута. Србија је прошле године 95 одсто извоза својих јабука реализовала у Русији. То су подаци који указују на велики потенцијал наше сарадње, као и на стабилан тренд раста, који је најважнији показатељ у економији.
С друге стране, не смемо да заборавимо да је раст српске привреде доживео свој врхунац управо у периоду када смо највише сарађивали са Русијом. Током осамдесетих година 20. века наша привреда је имала суфицит у трговинској размени са Русијом, а гиганти српске привреде Генекс, Инекс и Прогрес подигнути су на сарадњи са Русијом. Слободно се може рећи да је вишедеценијска криза српске економије суштински почела распадом СССР и падом извоза у Русију почетком 1990-тих година.
Сарадња са Русијом у будућности може да буде вишеструко повећана ако Србија и њене институције пруже конкретну подршку привредницима за излазак на велико и захтевно руско тржиште. Као први корак, Србија треба да оформи Гарантни фонд, који би гарантовао за извозно оријентисане кредите и извозне гаранције за послове српских предузећа у Русији, као и да искаже спремност да учествује у заједничким инвестицијама са руском страном у изградњи логистичко-дистрибутивних центара на територији Србије и Русије, одакле би се српска роба пласирала на руско тржиште. Тржишта Москве и Санкт Петербурга јесу велика, али је и конкуренција највећа. Зато је за нашу привреду најсврсисходније да се оријентише на руске регионе, од којих су најперспективнији Краснојарски крај, Урал, Западни Сибир, Источни Сибир, Далеки исток и Краснодарски крај. Званичници Србије не треба да се срећу само са председником и премијером Русије већ и са руским губернаторима, који су по економским потенцијалима пандан премијеру средње европске земље.
Да би постигле успех у сарадњи са Русијом, земље ЕУ су пажљиво приступиле организацији и подршци својим извозницима. С друге стране, проблем у сарадњи Србије са Русијом, као и са будућим Евроазијским економским савезом, лежи у томе што се та сарадња одвија стихијски, а не системски.
Данас десетине агенција у државној администрацији Србије раде на поспешивању односа са ЕУ, а ниједна на односима са Русијом или Евроазијским економским савезом. Зашто Србија има министра за ЕУ, а нема министра за односе са Русијом? Зашто Србија има „европску агенду“, која је акциони план сарадње са ЕУ, а нема „руску агенду“, односно мапу пута за унапређење односа са Русијом?
ПРОТИВНИЦИ САРАДЊЕ
Влада Републике Србије мора да направи десетогодишњу стратегију која ће јасно дефинисати наше циљеве у политичким и економским односима са Русијом. Ова стратегија би одредила конкретне кораке за унапређење сарадње две земље у свим областима привреде, у пољопривреди, прехрамбеној индустрији, машиноградњи, војној индустрији, енергетици, текстилној и дрвној индустрији.
Стратегију би требало да припреми и спроведе Канцеларија за сарадњу са Русијом. Канцеларија би се бавила промоцијом извоза и привлачењем инвестиција из Русије. Ово је једини начин да Србија повећа, али и разграна свој извоз.
Грађани Србије су већ имали прилике да виде ефекат инвестиција из Русије. Најбољи пример успешне сарадње је приватизација Нафтне индустрије Србије (НИС), истовремено најуспешнија и најкритикованија инвестиција у Србији. Али, као што каже једна изрека, „од свих критичара највећи је, најгенијалнији и најнепогрешивији – време“.
За пет година, колико Газпромњефт управља НИСом, ова компанија је од губиташа којег су плаћали грађани Србије постала једна од највећих и најуспешнијих компанија у Југоисточној Европи, која је само 2013. на име пореза у буџет Србије уплатила скоро милијарду евра. То је готово 15 одсто целокупног буџета Србије за 2013. годину. Удео ове компаније у БДП Србије је чак 8,3 одсто, као целе српске пољопривреде. Поред тога, НИС је исплатио 12,4 милијарди динара на име дивиденди, што је највише у историји Србије, при чему је републички буџет приходовао око 4,6 милијарди динара. У следеће три године НИС ће у Србију уложити додатних 1,5 милијарди евра, што ће бити снажан развојни импулс за целокупну привреду Србије, имајући у виду да стотине малих и средњих предузећа раде као добављачи за НИС.
Љубав, поштовање и уважавање Срба и Руса су обострани и искрени, а наш братски однос преживео је многа историјска искушења. Све оне који сумњају у искрен однос Русије према Србији подсетио бих на 1916. годину, када је српској војсци, њеним командантима и државницима, претило нестајање после повлачења преко Албаније. Тада је руски цар Николај Други, после телеграма Николе Пашића у којем је овај тражио његову помоћ, запретио савезницима да ће потписати сепаратни мир са Немачком уколико савезници не пошаљу своје бродове на албанску обалу, којима ће српска војска и државни врх бити пребачени у Грчку. Српска војска и народ избављени су бродовима који су послати по њих. О значају овог чина за Србију говори и жеља Николе Пашића, који је пред смрт 1926. завештао цео новчани износ са своје штедне књижице за подизање споменика Николају Другом у Београду. Свој однос према Србији је показао и председник Русије Владимир Путин, када је 2007, после писма тадашњег премијера Србије Војислава Коштунице, запретио ветом у Савету безбедности УН и на тај начин блокирао усвајање плана Мартија Ахтисарија о независности Косова. Русија је наш највећи пријатељ, који нам је економски помагао за време санкција и НАТО бомбардовања, а који нам помаже и данас, дајући снажну подршку очувању суверенитета и територијалног интегритета Србије по питању Косова и Метохије. С друге стране, Русија своју подршку Србији никада није условљавала за нас неприхватљивим политичким уступцима.
Нажалост, у Србији постоје одређени политички кругови који у јавности говоре о томе како „сарадња Србије са Русијом значи изолацију Србије од Европе“. То је вештачка дилема и лажна тврдња. Истраживања јавног мњења показују да 68 одсто грађана жели тешњу сарадњу са Русијом. Русија и Србија припадају Европи од када постоје и дале су велики допринос европској цивилизацији, култури и историји. Да ли је могуће да ико може да помисли да Русија, која је дала Петра Великог, Толстоја, Достојевског, Кутузова, Пушкина, Гагарина и двадесет милиона жртава у борби против фашизма, или да Србија, која је дала Николу Теслу, Вука Караџића или Степу Степановића и преко милион жртава у борби против фашизма – не припадају Европи? Русија и Србија, њихова историја, култура и традиција уграђени су у темеље Европе. Зато, сарађивати са братском Русијом не значи бити против Европе, већ супротно.
Одломак из књиге “Политичка неутралност и економија”, Београд, 2014.
(Нови стандард)
