Pročitaj mi članak
(Нови Стандард)
После решавања „косовског питања”, којим је преко ноћи управо влада Републике Србије погасила сопствене институције у својој јужној покрајини у корист НАТО-Тачијеве окупационе управе, сведоци смо новог острвљивања режима на какве-такве тековине суверености…
Тренутно је на делу спровођење страначког програма ЛДП… За Чедомира Јовановића као да више нема посла на политичкој сцени јер смо сведоци најочитијег преузимања страначког програма (какав није виђен од времена Мила Ђукановића и Славка Перовића у Црној Гори), и то за неверовати управо од „перјанице радикалског екстремизма 90-тих” – Александра Вучића.
Наиме, ових дана одједном се Млађан Динкић досетио да нема више пара у буџету за исплату плата и пензија (поставља се питање како их је до сада било и како их баш сада нема?), и да би требало редовну исплату обавеза државе спровести тако што би се “плате у јавном сектору ускладиле са платама у приватном, тј. смањиле”. Да се ради о најобичнијем медијском спину, добро припремељеном у заједничкој кухињи Динкића и Вучића (а по налогу ММФ и владе Немачке), речито говоре анализе добро упознатих стручњака из домена јавних финансија, који одговорно тврде да никаквих утврђивања висина зарада у приватном сектору гледе платних разреда у јавном сектору није било. Дакле, неко је избацио спин да су плате у јавном сектору веће, медији су то (као и увек) некритички преузели, и сада се већ “преноси цигла” од једног до другог аналитичара како ето “нема смисла до то тако буде, јер: приватник храни, а јавни сектор троши”. Признаћете да то што продавачица у бакалници прима 16.000 динара месечних прихода нема много везе са чињеницом да неко други са факултетском дипломом и 20 година радног стажа или звањем доктора наука има 20-так хиљада више. Биће пре да бакалницу у којој несрећна жена ради треба укинути, а продавачици наћи прави посао а не фикцију од посла за коју добија плату на нивоу просека социјалне помоћи за Србију. Очигледно да још једна некомпетентна власт наставља да рибу чисти од репа, и да пожар гаси бензином (“петрол! – чудно име за реч вода”, како то рекоше у једном цртаном филму). Од репа се даље неће стићи јер се крљушт на репу никада не да очистити.
Изгледа да ни Динкић баш као ни Вучић нису у стању да схвате да економију једне земље не чини потрошња (ма каква, и ма колика, она била!) већ производња (које нема!). Или ће бити да јесу то у стању да схвате, али не желе јер су добили инструкције да након успешно одрађеног Косовског гордијевог чвора спроведу додатни напор – Меркелин паклени план штедње, који већ месецима, па и годинама, тресе читаву Европу. Подсетићемо, Меркелин програм штедње има за циљ само једно: очување статус qуо у Европи, и наставак неоколонијалног односа европских народа спрам немачке произвођачко-развојне хегемоније.
КАКО НАПУНИТИ БУЏЕТ Поставља се питање где је данас економска струка да дигне глас и да каже:
1. Да је буџет могуће напунити наплатом пореза из тајкунских сламарица;
2. Да је могуће додатно оптеретити власнике више од једне некретнине;
3. Да је могуће и нужно појачати инспекцијски надзор у сфери сиве економије (порез на увоз роба и сл).
Има ту још мноштво могућих мера пуњења буџета тако да се не угрози егзистенција најрањивијег и носећег средњег друштвеног слоја. Поставља се питање зашто се струка не огласи и не каже отворено: мере које Динкић и Вучић предлажу су класичан удар на социјално стање испошћених становника којима нема више одакле да се узме. Зашто у јавности нигде не можемо да чујемо критичку реч: да се Вучић овим потезом определио да кичму сломи управо најобразованијем, средњем, и мање имућном, социјалном слоју људи који су тек засновали породице и на којима је терет пословних очекивања, наталитета и свега онога што једно друштво треба да оздрави и препороди.
Треба бити поштен па признати да Вучић не удара случајно баш на овај друштвени слој, а не на, рецимо, пензионере (добро организоване у ПУПС) или на богате. Друштвена стратификација у Србији је веома једноставна: мала пребогата група богаташке елите (тајкуни+политичари), виши средњи увозно-шверцерски слој сивоекономаша, пензионери власници имовине, те тек онда: највиталнији средњи слој високобразованих “беземљаша” и непрегледно море незапослених. У овој причи, ако се изузме армија незапослених, признаћете, најлошије стоје ипак они којима ће бити узето из уста парче хлеба, а то су запослени. Неки ће рећи: па да, али они су на државном буџету! Ја ћу рећи: па да, али они раде неке послове! Неки од њих, ма многи од њих, чак савесно раде своје послове: раде их часно, поштено и одговорно.
Мислим да је квака не у томе што се за плате за јавни сектор издваја много (а то је тек за голо преживљавање), него што се на овај начин врши додатна (нео)либерализација, дерегулација и хаос. Прича о томе како ће смањењем плата највиталнијем слоју високобразованог света (који су засновали породице, који су оптерећени отплатом кредита за станове и угрожени континуираним програмима “образовања-до-смрти” и “неизвесношћу очувања посла”) Србији постати боље једног лепог (маломорген дана) дана, има само једно за циљ – да једном и навека сломи кичму Србији. Ово је до сада најлуђи и најопаснији потез Александра Вучића. Он њиме удара на једино витално ткиво у Србији – на једино могуће носиоце системских промена у раст и развој друштва. Он овим чином удара у саму срж система, и свакоме коме је до базичне супстанце овог народа и остатка остатака земље то би морало да алармира на узбуну.
ПАКЛЕНИ ПЛАН Ако Вучићу овај “Посткосовски циклус” упали, тада ће и коначно Србију бацити на колена, а грчки сценарио већ колико сутра учинити извесним. Ова реганимика тачеризацијом Србије имаће за циљ да људе отера из државне службе у приватни-сектор-кога-нема (због несносних зарада), а вероватније је да ће тиме бити подстакнуто додатно исељавања оних који упорно устрајавају да живе у Србији. Паклени план “цеђења суве дреновине” би заиста могао средњи слој и средњу генерацију да стави на Танталове муке, јер су и данашња примања од неких 45-60.000 динара недовољни за стан, огрев, струју, храну, одећу за децу… О томе најбоље говоре чувене потрошачке корпе…
Отуда Вучић свестан паклености плана Програма штедње (у земљи у којој тек сваки 20-ти штеди јер већини ама баш ништа не остаје) пола у паници, а пола у осионости готово прети када каже: “Боље да имамо 20 одсто подршке мање, а да имамо 10 или 15 одсто запослених више. Мислим да је то одговорно понашање.” Наравно да је сваком иоле образованом и интелигентном створу јасно да смањивање плата нема ама баш никакве везе са запошљавањем 10 или 15 одсто људи, и да је реч о најгорем спину и замени теза. Те мере нису нимало „лековите за нашу земљу и наше друштво, ма колико биле тешке и непопуларне” (цитат Вучић, прим. аутор), већ су најобичнији удар на средњи слој и бацање под ноге било какве будуће помисли да ће Србија самостално моћи бар да се (пре)храни ако јој већ није дозвољено да се брани.
Коначно, изјава о жртвовању 20 одсто бирачког тела указује на патолошки доживљај политике, у којој је на недавне земунске локалне изборе изашло мање од 40 одсто бирача. О каквој то већини Вучић прича? Није ли на сцени нови цезаропапизам какав смо већ гледали у случају Милошевића и Тадића?
Ове изјаве подсећају на скорашње које су људи из режима дали пре него што су потписали ликвидацију Србије у њеној јужној покрајини, када је Вучић увежбано припремајући бирачко тело на акт без преседана у новијој историји овог народа изговорио да је влада Србије: “принуђена да бира између две тешке ствари – прихватања веома лошег плана за Србе на северу Косова и Метохије и одбијања да потпише било какав споразум”. Наравно ни тада у вези са Косовом и Метохијом, као ни сада у вези са смањивањем плата нико није терао Вучића и Николића да то учине. Сами су то одлучили да ураде јер су сами то и обећали: не питајући све нас друге. И овога пута ће их Вестервеле или већ неки други бирократа потапшати по рамену, уштинути за образ и дати им бомбону. Хоћемо ли сви ми други имати некакву корист од тога?
Сумњам.
