Прочитај ми чланак
(significancemagazine.org)
Позната балада групе Квин “We are the champions” проглашена је за најомиљенију песму на свету, у анкети под покровитељством компаније Сони у 2005. Постала је химна за спортске победе, а ако верујете истраживачима, то је најпривлачнија песма, која ће вас у трену привући, у историји популарне музике.
Ипак, ја нисам овде да вам причам о популарним рок песмама, мада има много тога да се каже на ту тему. То је само изговор да нешто кажем о експерименталном еквиваленту за „Ми смо шампиони“. А то је методологија истраживања, популарна и привлачна као химна Фреди Меркјурија и, као за његов рад, вероватно сте чули и о томе, али вам једноставно није привукло пажњу. То је игра „Ултиматум „(Ultimatum Game).
Игра Ултиматум је први пут представљена истраживачкој заједници у 1982., у чланку под насловом „Експериментална анализа ултимативног преговарања“. Аутори су осмислили план како да проучавају природне реакције и стратегије преговарања својих субјеката. Експеримент је од тада поновљен на стотине пута, са занимљивим резултатима који доводе у питање перцепције економиста.
„Ултиматум” је у суштини једноставна игра: у њој двоје људи преговарају како да поделе фиксни износ новца, следећи одређена правила. Први играч предлаже како да се сума подели између два играча, а други играч може да прихвати или одбије предлог. Ако други играч одбије, ниједан играч не добија никакав новац. Ако други играч прихвати, новац се дели према предлогу. Игра се игра само једном, контрапонуде нису дозвољене, па отуда назив „Ултиматум“.
Када је експеримент осмишљен, економска теорија је предвиђала да ће други играч сав срећан узети било који износ већи од нуле. Теорија игара је била популарна међу економистима у то време, а овај модел је предвиђао да ће сваки нормалан, рационалан човек радије зарадити један долар, него нула долара (сетите се да, ако се понуда одбије, нико не добија никакву награду). Експериментални докази брзо су демантоваали ову претпоставку, најчешћа понуда у првим експериментима јасно је фаворизовала једнаку поделу.
Према неким истраживачима, реакције међу економистима, после првих резултата Ултиматума обично су биле „јасно да су ти људи глупи”1. Зашто би неко поклањао половину ако ће други играч свакако узети било који количину понуђеног, бесплатног новца? Заправо, даља истраживања су потврдила да је одзив имао много заједничког са првим, више него што су то економисти икада замишљали. Не само да је подела на равне части најчешће решење које ће се наћи у већини култура, постало је приметно да су понуде мање од 20% од износа новца често одбациване: људи су одбијали бесплатан новац.
Само у изолованим културама у џунгли економска теорија игре је тријумфовала. Мачигуенга, народ источног Перуа, са готово непостојећом привредом, били су један од ретких „рационалних“ субјеката у свету, где се одржала економска теорија, јер су и ниске понуде са задовољством прихватане. После првих чудних резултата Ултиматума, економисти су дошли до закључка да су веома неједнаке расподеле одбијене само зато што је количина новца била исувише ниска. Дакле, у теорији, апсолутни износ новца који је у игри није био довољан да се произведе стратешки оптимално понашање. Ви одбацујете бесплатан новац, јер то је само долар, али ваш понос не би био баш тако повређен ако вам се понуди десет или петнаест долара.
Ипак, економисти поново нису успели. Експеримент је поновљен неколико пута, а овај пут понуђени износ био је знатан. Студије су утврдиле да, што је већи улог, понуде су ближе једнакој подели. Чак и у игри од 100 долара, одиграној у Индонезији 2,понуде од 30 долара су одбијане. Да би ствари ставили у перспективу, 30 долара може бити еквивалент двонедељне плате у Индонезији.
Због ових контроверзних резултата, Ултиматум је, као и чувена балада групе Квин, отпеван и поновљен широм света безброј пута. Експеримент, у више варијанти или „прикривен“, извођен је са бројним и различитим појединцима и у различитим културним миљеима 3: мушкарцима и женама, Азијатима и Израелцима, децом, аутистичним и са особама изузетно високог количника интелигенције, између осталих. Скоро сваки пут када се експеримент понавља, нека “cool” статистичка техника се користи, од непараметарских тестова до неких занимљивих недавно развијених техника које укључују моделе логистичке регресије са циљем да се предвиди понашање учесника.
Ран Спиглер, аутор „Ограничене рационалности и индустријске организације“, једном је описао Ултиматум као “ највише проучавану експерименталну игру”. Рок звезде имају тенденцију да умру младе, али не брините, Ултиматум је проучаван више од три деценије и још увек је чио.
Референце:
1. Poundstone, William. Priceless: The Myth of Fair Value (and How to Take Advantage of It) Hill and Wang; First Edition edition (January 4, 2011)
2. Cameron, L.A. (1999). “Raising the Stakes in the Ultimatum Game: Experimental Evidence from Indonesia.” Economic Inquiry. 37, 47–59.
3. Oosterbeek, Hessel et al. Cultural Differences in Ultimatum Game Experiments: Evidence from a Meta-Analysis. Experimental Economics, 7:171–188 (2004)
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – “Микрорем”, mikrorem.com
