Прочитај ми чланак
Ко очекује да тајкуни имају савест, тај је код њих неће пронаћи, па макар их све послао на магнетну резонанцу. Очекивати, такође, катарзично покајање српских новобогаташа због оног првог милиона о ком сви редом имају амнезију, ваљда је то заразно, једнако је мудро ишчекивању да се у серији „Равна гора” коначно појави чича Дража. Почетак суђења Мирославу Мишковићу показао је, међутим, да је најбогатијем Србину коначно стало да покаже најмање три ствари: да и у њему куца људско срце, да је и он човек од крви и меса и да је, као дечак, босоног пецао на Морави.
Сасвим је разумљива Мишковићева стратегија да покаже свој људски лик и донекле поправи представу о себи коју је тако пажљиво гајио. Добар са свим претходним владама, од којих је неке и сам створио, с имиџом бескрупулозног владара из сенке сопствене сенке, Мирослав Мишковић је упорно одбијао да даје интервјуе, осим ретких изјава и неформалних критика медијима зато што нису „економске патриоте”, то јест што не подржавају довољно његов покушај пробоја на тржишта Хрватске и Словеније.
Да је, којим случајем, у доба своје највеће моћи, открио свој моравски лик Тома Сојера, уместо да ствара слику о себи као апсолутном владару Србије, свакако би и расположење јавности према њему сада било другачије.
Овако, Мишковић је постао човек коме ниједан политичар не сме да се приближи на километар, а да га не оптуже за корупцију. Да су „Делтини” сладоледи остали у његовом власништву, свако од оних ко би их лизао постао би сумњив.
Мишковић је, будимо поштени, ипак могао да седне у авион и одлети ка некој удаљеној егзотичној дестинацији, где га више нико не би видео и где би пио коктеле из којих вире сунцобранчићи, чиме би поново остварио своју девизу: да заправо никада није постојао. Ни он, ни ђаво, ни марже.
О томе свакако размишља негде у егзилу Богољуб Карић који је побегао из земље, после афере „Мобтел”. Али, оно што је увек разликовало Богољуба од Мишковића, осим бркова, јесте свест о невидљивости. Док је Карић, за пријатеље Боги, зидао виле по Дедињу, такмичећи се сам са собом и ширећи секту веселих новокомпонованих српских домаћина који се размећу својим благом, Мишко није постојао, а све више је растао. Мишковић је управљао из сенке, а Карић се у сенци није осећао пријатно, поставши симбол за неваљалог Слобиног богаташа, коме се империја распала када је основао странку, као хармоника дугметара коју јесвирао по тезгама широм СФРЈ.
Мишковић је имао и други избор, осим да борави у некој земљи која нема споразум о изручењу. Могао је да претпостави да ће бити власник целе Србије а то и није нека нарочита привилегија. Та коб, да се влада и поседује апсолутно или никако, заслепела је и много веће фрајере од њега. Макси Мишко није стекао тај филигрански осећај мере и поред толиких вага које је поседовао. Давно сам га, када је био најмоћнији, преко новина посаветовао: нека скокне до неке од својих продавница и упита прву касирку која осам часова стоји на ногама, радећи за њега, бедно плаћена. И да тада учини само то што му она каже. Кладим се у све паре на то да би прошао далеко боље и јефтиније него са силним адвокатима из иностранства које је ангажовао.
Одржавајући контакте с тек неколико повлашћених новинара, он је заправо пласирао тезу да би Србија требало да има не само једног, већ бар 20 Мишковића. Тако бисмо, ваљда,и сви ми били 20 пута богатији.
Наравно, Срби су можда наивни, али не толико да верују у бајке о мултипликованом Мишковићу и отуда је његов проблем исти као и код осталих новобогаташа. Они желе да их обичан свет, који је био сведок њиховог наглог и надасве сумњивог богаћења, сматра угледним грађанима, иако би они радо наставили да играју по старим правилима. Али, сада су се правила променила. Неколико крупних примерака је ухапшено после формирања нове владе и ако су се до скора тајкуни ишчуђавали – зашто ли се светина уопште буни и ко им је крив што нису били способни да се обогате –сада су вероватно пред већим изазовом: како да избеле своје ликове и дела и како да постану милији и дражи том обичном и сиромашном свету који је гледао како се друштвено богатство излива из њихових џепова иодлива на, махом, офшор рачуне нових капиталиста.
Да ли је, ипак, дошло време да српски новобогаташи, који сада силно журе да пре тужилаштва своје послове уведу у што мирније и регуларније токове, провуку своје биографије кроз варикину, а потом се, тако прочишћени, представе као невинашца, то јест као Трнова Ружица, пре него што је упознала принца? Да ли је друштвени интерес да дође до великог помирења између тајкуна и радничке класе? Зар Мишковић, уосталом, своје суђење није представио као једну врсту класне борбе? Јер, ако је суђење њему процес против капитализма, ко су онда тужиоци, ако не револуционарни комитети? Али, то је само стратегија Мишковићеве одбране. Много је важније питање како да богаташи постану угледни, а да се при том не зову Новак Ђоковић или Немања Видић. Они, наиме, тачно знају како су зарадили први милион.
Док је у Америци чаробни напитак за стицање поштовања постала филантропија, па тако Бил Гејтс и Ворен Бафет, или раније Рокфелер или Карнеги, купују наклоност својих суграђана, успут се ослобађајући и од пореза, у Русији се преваспитавање тајкуна везује за Владимира Владимировича. Наиме, Путин је можда и међ’ Србима омиљен управо због тога што је схватио да се само државним апаратима силе може повратити део ресурса и државног богатства које су у доба Јељцина присвојили олигарси, трансформисавши се за неколико година од голобрадих дечака до бескрупулозних мултимилијардера.
Ту редистрибуцију није схватио бивши руски нафтни магнат Михаил Ходорковски и зато већ дуже време спава и храни се о државном трошку.Остали олигарси, попут Романа Абрамовича, који су стекли мудрост кроз упознавање с бројним механизмима убеђивања Федералне службе безбедности, која је наследила мистични КГБ, прихватили су друштвеноодговорно понашање, које подразумева и управљање удаљеним сибирским губернијама. Путин им је,заузврат, дозволио да се и даље забављају вођењем фудбалског клуба Челси или сунчањем с манекенкама на суперјахтама.
И Србија је у својој историји такође доживела преображај богаташа, од омражених ликова у националне добротворе.Или, што би се корпорацијским новоговором казало, радило се подоста на ребрендирању њиховог имиџа. Такав случај биографског преврата био је Миша Анастасијевић, краљ трговине сољу на Дунаву, чија стварна биографија подсећа на каријеру српског Џесија Џејмса. Али, под старе дане, Капетан Миша је свом народу оставио огромно богатство.
Доброчинство у виду задужбинарства достиже процват у периоду развијеног грађанског друштва, крајем 19. и почетком 20. века. Оснивачи фондова и задужбина, формираних најчешће при главним установама српске културе, Српској краљевској академији и Универзитету, били су људи из свих друштвених слојева Србије – успешни велетрговци и индустријалци, министри, професори, официри, владике и политичари. Тако се на списку дародаваца Београдског универзитета до 1939. године налазило 76 особа и група, почев од краљевске породице до обичних грађана. Заједничко им је било то што су задужбинарство представљали својом родољубивом обавезом, неку врсту питања части. Многи од њих су осећали да ће тиме код свевишњег и потомака откупити бар део грехова. С богом се никада не зна, али историја их је временом сврстала у националне великане. Избледели су њихови рани радови, када ни они нису објашњавали кнезовима, краљевима и народу како су зарадили први милион.
Имају ли српски тајкуни данас разлога да мисле да ће историја једног дана бити милосрдна према њима? Можемо ли замислити неки од њихових двораца као зграду државног универзитета у будућности? Можемо ли замислити историјске читанке у којима ће бити избрисани детаљи о испитивању порекла њихове имовине, а доминирати романсиране сторије о њиховој мудрости, племенитости и великодушности? Баш онакве, какве су до сада наручивали у медијима.
Можда је, ипак, сасвим довољно да учине само две толико једноставне ствари – да плаћају своје раднике како доликује и да плаћају порезе. То добро звучи. Као тајкунска молитва за опрост греха.
(Политика)
