Прочитај ми чланак
Позната народна мудрост да „онај ко са децом спава, мокар освиће“ у Црној Гори је поодавно модификована и сад гласи: „ко са децом има посла, стигне на просјачки штап“. То је најдиректнија алузија на „лепе, младе и паметне“ који су пре четврт века узели власт у Црној Гори и успели да униште њену привреду, растуре и упропасте готово сва најмоћнија предузећа, да десетине хиљада радника оставе без посла и „независну, слободну, мултиетничку, проевропску и евроатлантску“ државу од око 650.000 становника, задуже готово две милијарде евра.
Мило Ђукановић и Веселин Баровић
Неисплаћене плате Најзанимљивија и најилустративнија појава у кругу Ђукановићевих пријатеља са посебним повластицама је Горан Сито Ракочевић. Пропали новинар, бивши министар културе, бивши директор Радио-телевизије Црне Горе, бивши црногорски амбасадор у Загребу (да и не спомињемо разне саветничке функције и чланства у разним управним одборима), ових дана је доспео у жижу јавности као челни човек у фабрици воде у Липову код Колашина где радницима није исплатио плате за протеклих шест месеци, а чак за две минуле године им није уплатио доприносе за пензијско осигурање. Ђукановић му је својевремено покрио мањак у РТВ Црне Горе од најмање седам милиона марака (спомињана је и сума од 11 милиона), па се и Колашинци надају платама.
Црна Гора се пре 25 година дичила да има најмлађег премијера у Европи, а тек сада је, изгледа, јасно где ју је довео тај младић са непуних 29 година, без иједног дана радног искуства, са дипломом најпросечнијег студента на црногорском универзитету, човек који је све ове силне године дрешио и везао, и опстајао у седлу власти, упркос катастрофалним резултатима у свим областима од којих се живи.
Предуге су листе затворених и уништених фабрика и предузећа, несталих у револуционарним приватизацијама и распродајама „кусим и репатим“ белосветским шићарџијама и мутиводама или домаћим, јарим, приученим и полуписменим бизнисменима, али је несумњиво да је иза свих тих транзиционих послова стајао „доживотни“ премијер Мило Ђукановић, а да су у том колу гробара црногорске привреде углавном његови пријатељи, кумови, рођаци и другови, односно да без његове сагласности није се могао купити ни кокошињац.
Примера ради, његов рођени брат је већински власник Прве банке у којој је и сам Мило Ђукановић стекао енормно богатство у трансакцији акција, па није ни чудо да је његова влада кад се банка нашла у шкрипцу одобрила тричавих 44 милиона евра кредита за опоравак.
Уништен и комбинат алуминијума у Подгорици
Милов друг и пајтос са рекреација под кошевима, Веселин Баровић, фамозни директор чувене државне МТТ фирме, предузећа за шверц дувана, да не спомињемо разне фондове, или бјелопољску фабрику киселе воде „Рада“ и друга предузећа која је упропастио, постао је власник солане „Бајо Секулић“ у Улцињу за сићу. Успео је, ипак, да упропасти и ту, можда најпрофитабилнију фабрику у Црној Гори, све да би чувена поља соли претворио у плацеве и распродао. Спомињана је сума од 275 милиона, што му за сада још није пошло за руком.
Драган Брковић, такође интимус Мила Ђукановића, који је од аутомеханичара и ситног приученог трговца постао главни извозник алуминијума из Црне Горе, својевремено је покуповао и формирао седам фирми по Црној Гори. Највредније су свакако биле туристичко предузеће „Бока“ из Херцег Новог и шумски комбинат „Велимир Јакић“ из Пљеваља. Готово све су доживеле крах. И он је својевремено од Владе Мила Ђукановића добио кредит од 50 милиона марака да подигне стамбено-пословни комплекс у Подгорици у којем је касније та иста влада, по ценама од којих боли глава, купила 70 одсто станова и пословног простора.
Причу за себе представља Бранислав Брано Мићуновић, најзагонетнији и најконтроверзнији бизнисмен и Ђукановићев пријатељ, који је, поред осталог, ових дана добио сагласност да у најстрожем центру Будве, сто корака од хотела Авала и бедема старог града, подигне деветоспратницу!
(Вести)
