Прочитај ми чланак
(Политика)
Криза јавних финансија и претећи банкрот државе „нормална” су последица погубне макроекономске политике и изабраног модела развоја. Буџетски дефицит годинама нагло расте, а тиме и јавни дуг, и то у условима рецесије и огромне незапослености. Привреда је потпуно онеспособљена за развој, а респективном монетарном политиком потпуно неликвидна. Финансирање буџета је највећим делом пренесено с реалних јавних прихода на допунско (кредитно) финансирање.
Само да рашчистимо неке дилеме о стварним односима у јавном сектору. Републички буџетски дефицит показује кумулативни процес сталног раста, како примарног, тако и секундарног карактера. Примарни дефицит је порастао са 51 милијарде или 1,9 одсто БДП у 2008. на 192 милијарде или 6,1 одсто у 2012. години. Примарни дефицит је резултат квалитета и успешности националне економије и развоја, док је секундарни (бруто) дефицит резултат финансирања примарног дефицита и отплата главнице доспелих дугова. Ако се на примарни дефицит дода секундарни тада бруто дефицит консолидованог буџета износи у прошлој години 609 милијарди динара (18 одсто БДП). Створена је спирала све већих отплата кредита и новог задуживања за њихово финансирање, али и редовних јавних расхода. Бруто дефицит сада учествује у јавним расходима са 39 одсто и у јавним приходима са 45 процената. Огроман је то терет у потпуно деформисаном систему финансирања. Овде се јављају два паралелна негативна тока: привредна криза и огромна незапосленост воде великом расту примарног дефицита, док све већи терет отплата и камата на дуг доводи до експлозивног раста унутрашњег и спољног задуживања.
Други расходи су повећани са 42 милијарде из 2008. на 417 милијарди у 2012. години, а допунско финансирање (задуживање) са 37 милијарди (6,2 одсто БДП) на 623 милијарде (39 одсто БДП). Намакнута је омча дугова привреди и друштву, јер је учешће камата на дуг веће од годишњег прираста бруто производа. Ако је учешће камата у бруто производу изнад годишње стопе раста БДП, привреда креће у дужничко ропство. Ново задуживање и стални раст дуга служе највећим делом само да се сервисирају обавезе из постојећих дугова, при чему каматни терет стално готово прогресивно расте. Учешће отплата и камата на дугове у бруто производу већ је изнад 16 одсто, док је очекивани прираст бруто производа два процента. Одакле да се финансирају доспеле обавезе, инвестиције и одржава ниво јавне потрошње? Само новим задуживањем и растом дуга, уз раст буџетског дефицита. Економија је увучена у велику кризу јавног сектора. Како је настала фаза аутономног раста дефицита, али и јавног дуга, најављена политика њиховог смањења на понуђеној концепцији није могућа. Јавни дуг и дефицит у оваквом финансијском систему и даље ће расти.
Расходна, потпуно неконтролисана и растрошна страна буџета је битна у могућој консолидацији буџета и ломљењу спирале сталног раста дуга, обавеза из дуга, али и корупције и криминала. Овде на првом месту истичемо расходе на запослене које треба „смирити”, а затим куповину робе и услуга – где су потребне велике уштеде. Камате на узете кредите се морају уредно сервисирати. Међутим, код субвенција, које износе 113 милијарди у 2012. години, могуће је и потребно велико снижавање и отклањање велике арбитрарности у додели.
Субвенционисање камата банкама, да би биле заинтересоване за пласмане привреди и становништву, дубоко је погрешан потез. Расходи за субвенције из буџета се све више повећавају. Приватним и страним банкама се из буџета формирају приходи, а затим се узимају кредити уз високе каматне стопе. Могуће је да се кроз стимулативну монетарну политику и селективне нискокаматне кредите (подржане централном банком) контролише и стимулише наменско кредитирање сада субвенционисане производње. Буџет се тако растерећује, а монетарна политика укључује у развојну (сада закржљалу) функцију.
