Pročitaj mi članak
(Видовдан)
Понекад лако заборављамо чему служи историја. Наравно, користимо прошлост да боље схватимо садашњост; али у идеалном случају такође и учимо из ње. Права је штета што у новом школском програму нема места за историју Византије, источне половине Римског царства која је процветала дуго након што је Рим кренуо да пропада у позној антици.
Нажалост, будући да многе генерације никад нису училе о моћном источном Медитерану који је некад владао од Венеције до Палестине, од северне Африке до Кавказа, лекција која је могла да се савлада у савременом свету изгубила се у маглама времена – лекција која би Европи добро дошла, сада више него икад.
Као и Европска унија, Византијско царство је било вишејезична, мултиетничка политичка заједница, која је обухватала различите климатске зоне и мноштво локалних привреда, од узаврелих градова до пијачних варошица, од ужурбаних лука до малих руралних насеља. Не само то, него је имала и заједничку валуту – и то такву чија вредност вековима није флуктуирала.
Насупрот устаљеном мишљењу које се скоро свакодневно може чути у британском парламенту, где посланици редовно описују претерану регулацију и компликоване прописе као „византијске“, Византијско царство је заправо било узор функционалности – нарочито у оним областима где ЕУ највише запиње. За разлику од Европске уније, Византију није мучила неефикасност и диспаритет у погледу пореза: профит није могао да се паркира у атрактивнијој регији и да се тако подрива структура царства. Држава је у Византији била спретна, једноставна и ефикасна.
Није долазило у обзир да неки делови царства имају другачије прописе или другачију пореску политику: да би држава функционисала са једном валутом морала је да постоји фискална, економска и политичка унија; порези су морали да се плаћају од периферије центру и подразумевало се да се ресурси морају преусмеравати из богатих у сиромашније области – чак и кад тиме нису сви били одушевљени. Слобода, гунђао је један аутор у 11. веку, значи слобода од пореза.
Кад би еврократи умели нешто да науче из структуре овог царства, онда им не би шкодило да погледају како се оно борило са хроничном рецесијом насталом услед исте погубне комбинације која данас разара западне економије. Око 1070. године државни ресурси су били опустошени, док су трошкови наставили да расту за основне службе (као што је војска); њих је погоршала хронична криза ликвидности. Ситуација је постала толико очајна да су врата царског трезора била широм отворена: било је бесмислено закључавати трезор, написао је један савременик, јер унутра није било ничег да се украде.
За одговорне за кризу није било милости. Хермана Ван Ромпеја свога доба, евнуха по имену Нићифор, претукло је бесно становништво погођено растом цена и падом животног стандарда, а скончао је тако што је мучен до смрти. Свеопште незадовољство довело је до тога да су многи званичници били разрешени дужности и често приморани да се замонаше, да се моле за опроштај својих грехова.
Криза је избацила на површину личност попут данас Најџела Фараџа, чији су аргументи зашто је све кренуло наопако звучали „толико убедљиво“, према тврдњама једног савременика, да су се људи „ујединили у уважавању“ и свуда га дочекивали аплаузом. Он је био освежење у време када је стара гарда била паралисана неактивношћу и озбиљним недостатком добрих идеја. Било је тешко оспорити његову поруку да је тренутни руководећи слој бескористан.
Испробане млаке мере биле су катастрофалне и нису имале апсолутно никаквог ефекта у решавању проблема. У њих је спадало обезвређивање валуте тако што се ковало све више новца, док се истовремено смањивао садржај племенитих метала у њима; другим речима, својеврсно квантитативно попуштање. Било је то као лепљење гипса на прострелну рану.
Како се ситуација погоршавала, дошао је час за рашчишћавање старе гарде. Доведена је свежа крв, а са њима и радикалне нове идеје. Предложено је спасавање попут немачког, али се није остварило, иако је неко време изгледало обећавајуће. Али како је понестајало хране и све се чешће спомињала катаклизма, није било другог избора него да се предузму одлучни кораци.
Решење је било троструко. Прво, валута је повучена из циркулације и замењена новом која је одражавала реалну вредност; друго, порески систем је реформисан и састављен је списак ко поседује која средства у читавом царству, па је он служио као основа за будуће државне приходе; на крају, трговинске баријере су спуштене како би се подстакли они са спољним капиталом да инвестирају јефтиније и лакше него раније – не у преузимању имовине, него конкретно за трговину. Царство је било у таквим мукама да су ове баријере биле спуштене толико да су спољни инвеститори могли да продају робу јефтиније од локалних, барем краткорочно, како би стимулисали привреду. Процес је успео: није био болан како се страховало и оживео је болесника који је претрпео економски срчани удар.
Узгред, онај Најџел Фараџ 11. века није успео, иако је утро пут до врха заиста добром кандидату. Алексије I Комнин било је име човека који је обновио Византију, иако је за своје реформе морао да плати: омражен у своје време због тешких одлука, касније је вековима био игнорисан од стране историчара. Можда би данас требало да потражимо неког са таквим широким раменима.
